Istrošena solidarnost prema Palestincima

Ujedinjene nacije proglasile su 29. novembar za Međunarodni dan solidarnosti sa palestinskim narodom, ali san o nezavisnoj državi udaljen je kao što je bio pre više od četiri decenije, kad je dan ustanovljen.

Malo šta se promenilo od „nakbe”, katastrofe, koja se Palestincima dogodila 1948, u vreme stvaranja Države Izrael i prvog velikog ratnog poraza Arapa. Nerešeno palestinsko pitanje je mrlja međunarodne zajednice, optužnica pasivnosti arapske braće i moralni teg koji pritiska progresivni deo jevrejske zajednice.

Kada su UN u svoj kalendar uvele Dan međunarodne solidarnosti, Izrael je držao manje od tri odsto Zapadne obale koja je okupirana u ratu 1967. Danas kontroliše 43 procenta zemlje, na kojoj je tokom decenija kolonizacije podignuto 128 naselja, u kojima živi 500.000 Jevreja. Nedavno je doneta odluka o gradnji 1.257 stambenih jedinica u naselju Givat Hamatos u okupiranom istočnom Jerusalimu.

Izraelski premijer samo je odložio planove o aneksiji „bantustan teritorija”, čime bi faktički bilo ukinuto mirno rešenje konflikta i osnivanje nezavisne palestinske države.

Svako ko danas govori o rešenju po principu „dve države” ili nije upoznat sa činjenicama na terenu ili ne govori istinu. Verovatno i jedno i drugo. Desničarska vlast premijera Benjamina Netanijahua odlučna je da, na oči sveta, ukloni palestinsko pitanje sa međunarodne agende. Odlazeća administracija Donalda Trampa nagradila je Netanijahua poklonima kakve je samo mogao da sanja: preseljenjem ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim i priznavanjem izraelskog suvereniteta nad sirijskim Golanom.

Pošto je Tramp razrušio mit o objektivnosti američkog posredništva, priča o miru svodi se na zahtev da Palestinci učine sve ustupke, Netanijahu nijedan. To je, sem sučeljavanja s „iranskom opasnošću”, jedan od ciljeva normalizacije odnosa sa nekim arapskim državama, koje, kao i veći deo sveta, sve slabije prikrivaju zamor Palestincima.

Međunarodni dan prošao je gotovo nezapaženo, ne samo zbog pandemije virusa korona. Sve je slabiji eho reči i namera Generalne skupštine UN iz 1977. Veto koji su SAD od tada nebrojeno puta upotrebile da spreče osude ponašanje Izraela doprineo je opštoj paralizi.

Praksa otimanja zemlje, kolektivnog kažnjavanja, podizanja zidova, vojnih postaja, ilegalnih jevrejskih naselja, rušenja palestinskih domova, prolazila je nekažnjeno. Palestinska savremena istorija svela se na mračne godišnjice „nakbe”. Palestinci pod okupacijom svedeni su na građane drugog reda, iako je u Izraelu od ukupno 9,2 miliona stanovnika svaki peti palestinski Arapin. Milioni Palestinaca rasuti su po prenaseljenim izbegličkim logorima Zapadne obale, pojasa Gaze i susednih država, gde su suočeni s diskriminacijom u zapošljavanju, obrazovanju i zdravstvu.

Palestinci, međutim, ne odustaju od borbe za svoju državu i svoja prava, uključujući i pravo na povratak na zemlju sa koje su proterani u vreme „nakbe” – što im garantuje i rezolucija UN 194. To pravo bilo je preduslov članstva Izraela u UN, ali nikada nije ostvareno.

Palestinski predsednik Mahmud Abas posle perioda u kojem su Palestinci trpeli udarce sa svih strana lansirao je svoju varijantu normalizacije podnosa sa Izraelom. Pristao je na obnovu pregovora „u skladu s međunarodnim legitimitetom” i „namerom da se ojačaju odnosi sa arapskim zemljama”. Na račun palestinskog naroda priziva one koje je do juče nazivao „izdajnicima” zbog uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Izraelom.

Palestincima treba novo rukovodstvo, a ne lažna obećanja ili cinična simbolika Međunarodnog dana solidarnosti u vremenima kada ta solidarnost ubrzano nestaje. Ukoliko Palestinci jednom ostvare svoja prava, teško da će morati da zahvaljuju UN ili mnogim vladama sveta koje insistiraju na debaklu „dve države”, uz podršku palestinske vlasti predsednika Abasa, koji je više u službi okupacije nego nezavisnosti.