Истрошена солидарност према Палестинцима

Уједињене нације прогласиле су 29. новембар за Међународни дан солидарности са палестинским народом, али сан о независној држави удаљен је као што је био пре више од четири деценије, кад је дан установљен.

Мало шта се променило од „накбе”, катастрофе, која се Палестинцима догодила 1948, у време стварања Државе Израел и првог великог ратног пораза Арапа. Нерешено палестинско питање је мрља међународне заједнице, оптужница пасивности арапске браће и морални тег који притиска прогресивни део јеврејске заједнице.

Када су УН у свој календар увеле Дан међународне солидарности, Израел је држао мање од три одсто Западне обале која је окупирана у рату 1967. Данас контролише 43 процента земље, на којој је током деценија колонизације подигнуто 128 насеља, у којима живи 500.000 Јевреја. Недавно је донета одлука о градњи 1.257 стамбених јединица у насељу Гиват Хаматос у окупираном источном Јерусалиму.

Израелски премијер само је одложио планове о анексији „бантустан територија”, чиме би фактички било укинуто мирно решење конфликта и оснивање независне палестинске државе.

Свако ко данас говори о решењу по принципу „две државе” или није упознат са чињеницама на терену или не говори истину. Вероватно и једно и друго. Десничарска власт премијера Бењамина Нетанијахуа одлучна је да, на очи света, уклони палестинско питање са међународне агенде. Одлазећа администрација Доналда Трампа наградила је Нетанијахуа поклонима какве је само могао да сања: пресељењем амбасаде из Тел Авива у Јерусалим и признавањем израелског суверенитета над сиријским Голаном.

Пошто је Трамп разрушио мит о објективности америчког посредништва, прича о миру своди се на захтев да Палестинци учине све уступке, Нетанијаху ниједан. То је, сем сучељавања с „иранском опасношћу”, један од циљева нормализације односа са неким арапским државама, које, као и већи део света, све слабије прикривају замор Палестинцима.

Међународни дан прошао је готово незапажено, не само због пандемије вируса корона. Све је слабији ехо речи и намера Генералне скупштине УН из 1977. Вето који су САД од тада небројено пута употребиле да спрече осуде понашање Израела допринео је општој парализи.

Пракса отимања земље, колективног кажњавања, подизања зидова, војних постаја, илегалних јеврејских насеља, рушења палестинских домова, пролазила је некажњено. Палестинска савремена историја свела се на мрачне годишњице „накбе”. Палестинци под окупацијом сведени су на грађане другог реда, иако је у Израелу од укупно 9,2 милиона становника сваки пети палестински Арапин. Милиони Палестинаца расути су по пренасељеним избегличким логорима Западне обале, појаса Газе и суседних држава, где су суочени с дискриминацијом у запошљавању, образовању и здравству.

Палестинци, међутим, не одустају од борбе за своју државу и своја права, укључујући и право на повратак на земљу са које су протерани у време „накбе” – што им гарантује и резолуција УН 194. То право било је предуслов чланства Израела у УН, али никада није остварено.

Палестински председник Махмуд Абас после периода у којем су Палестинци трпели ударце са свих страна лансирао је своју варијанту нормализације подноса са Израелом. Пристао је на обнову преговора „у складу с међународним легитимитетом” и „намером да се ојачају односи са арапским земљама”. На рачун палестинског народа призива оне које је до јуче називао „издајницима” због успостављања дипломатских односа са Израелом.

Палестинцима треба ново руководство, а не лажна обећања или цинична симболика Међународног дана солидарности у временима када та солидарност убрзано нестаје. Уколико Палестинци једном остваре своја права, тешко да ће морати да захваљују УН или многим владама света које инсистирају на дебаклу „две државе”, уз подршку палестинске власти председника Абаса, који је више у служби окупације него независности.