Ode košava

Beogradska košava se predala. Izduvala se pošteno tačno onih, u narodu priznatih, sedam dana. I kako je vetar otišao sa gradskih ulica tako su se Beograđani vratili. Knez Mihailova je oživela odmah od jutra i nekako za očekivati je – malo šetnja, malo trgovina, pokoja kafa sa prijateljima... ali ništa se nije promenilo ni u večernjim satima kada su radnje i kafići zatvoreni.

Narod, valjda željan vazduha, kud će šta će hajde u grad s maskom, ali i bez nje uprkos svim preporukama i apelima da je ne treba nositi u džepu već preko nosa i usta. Sa decom, sa momkom ili devojkom, drugaricom ili kolegama, tek napuni se glavna štrafta obasjana prazničnom rasvetom baš onako decembarski, prednovogodišnje...

Šetaju ljudi lagano, tek pokoji sugrađanin promakne brzim korakom ka autobuskoj stanici, većina je, vidi se to, izašla u tu gužvu.

Ispred izloga zaustavlja se par tridesetih godina... smeju se, pričaju glasno, maske nigde. Sugrađanka srednje dobi upita ih ljubazno: „Izvinite, a maska?”

Auh, kako joj uzvratiše prekornim pogledom uz kratko: „Ne, i nećemo da podležemo pritiscima.”

„Pritiscima? Dragi moji, očigledno da vam se niko blizak nije razboleo ni na jedan dan i neka tako ostane. Srećno”, nije mogla da otćuti sugrađanka i nastavila je put ne sačekavši da čuje odgovor koji je ostao da lebdi u vazduhu.