Оде кошава

Београдска кошава се предала. Издувала се поштено тачно оних, у народу признатих, седам дана. И како је ветар отишао са градских улица тако су се Београђани вратили. Кнез Михаилова је оживела одмах од јутра и некако за очекивати је – мало шетња, мало трговина, покоја кафа са пријатељима... али ништа се није променило ни у вечерњим сатима када су радње и кафићи затворени.

Народ, ваљда жељан ваздуха, куд ће шта ће хајде у град с маском, али и без ње упркос свим препорукама и апелима да је не треба нoсити у џепу већ преко носа и уста. Са децом, са момком или девојком, другарицом или колегама, тек напуни се главна штрафта обасјана празничном расветом баш онако децембарски, предновогодишње...

Шетају људи лагано, тек покоји суграђанин промакне брзим кораком ка аутобуској станици, већина је, види се то, изашла у ту гужву.

Испред излога зауставља се пар тридесетих година... смеју се, причају гласно, маске нигде. Суграђанка средње доби упита их љубазно: „Извините, а маска?”

Аух, како јој узвратише прекорним погледом уз кратко: „Не, и нећемо да подлежемо притисцима.”

„Притисцима? Драги моји, очигледно да вам се нико близак није разболео ни на један дан и нека тако остане. Срећно”, није могла да отћути суграђанка и наставила је пут не сачекавши да чује одговор који је остао да лебди у ваздуху.