Razočarani pobednici i očarani poraženi

„Izetbegović izgubio u Sarajevu, a Dodik u Banjaluci!” – glasio je jedan od mnogih sličnih novinskih naslova sutradan po okončanju lokalnih izbora u RS i FBiH. Dvostruka neistina! Nijedan od njih nije se ni bio kandidovao za gradonačelnika, a ako se njihova imena uzmu kao personifikacija stranaka koje predvode, obe su u stvari pobedile. To se pogotovo odnosi na SNSD, koji je sa partnerima osvojio najveći broj gradonačelničkih i odborničkih mesta i ukupan broj glasova, plus tri opštine u FBiH, te ostvario bolji rezultat nego na prethodnim lokalnim izborima. O čemu se onda radi? „Nije vest ako pas ujede čoveka, nego ako čovek ujede psa”.

Da je SNSD dobio izbore ne samo u velikoj većini opština u RS nego, kao i obično, i u Banjaluci, to i ne bila nova vijest, nego gotovo monotono  ponavljanje. U novinskim naslovima bi pisalo „prema očekivanju ...”, „i ovog puta ...”, „opet nepobedivi ...”, SNSD–Milorad Dodik. Željni senzacije, mediji su u prvi plan istakli polovičan uspeh u Banjaluci, što je bacilo u senu banalnu informaciju da je SNSD–Milorad Dodik već po ko zna koji put trijumfovao i na ovim izborima. Neobično, međutim, jeste što su iskrivljenoj slici o lokalnim izborima u RS na vlastitu štetu znatno doprineli i sami kadrovi SNSD-a.

Umesto da na konferenciju za medije izađu nasmejanih pobedničkih lica, prvi ljudi stranke su oborenih pogleda, sa maskama na licima slušali lidera koji je razočaran govorio isključivo o Banjaluci, kao da su izbori jedino održani u tom gradu i kao da u Gradskoj skupštini nisu osvojili većinu, što ulogu gradonačelnika čini gotovo ceremonijalnom. Kako objasniti tako neadekvatnu reakciju? – Posle opštih izbora 2018. oko SNSD-a se okupio značajan broj manjih stranaka ili podeljenih stranaka iz opozicije, uključiv njihove lidere, tako se stekao utisak da je vladajuća stranka ostala gotovo bez opozicije do negacije pluralizma. Aspiracije su nerealno porasle, a pokazalo se da novi partneri nisu dovoljno lojalni, da nema dobre igre sa slabim protivnikom, da publika traži nova, sveža lica, da su neophodne savremenije metode i tehnike političke borbe te da birači ponekad hoće promene samo radi promene. Iskušenja kroz koja prolaze velike i dugovladajuće partije.

 Novi gradonačelnik Draško Stanivuković je relativno novo i nasmejano lice. Mladalački drzak i agresivan, on je kao poslanik svojim nekonvencionalnim provokacijama uspeo da iznenadi i zbuni političke autoritete i isprovocira neadekvatne reakcije na ispade „nevaspitanog klinca koji ne poštuje starije kolege i skupštinski poslovnik“.  To se moralo dopasti pre svega mladim i gnevnim ljudima kojima je pun kufer starijih koji ne uzmiču sa političkih funkcija, ali i sredovečnih koji na vlast gunđaju iz zapećka, a ne radi su da se sami politički angažuju. Tako je Draško uspeo da pridobije širok spektar glasača iz najurbanijeg i sve gušće naseljenog centra Banjaluke, koji je inače u dosadašnjem gradonačelniku prepoznavao po habitusu i rezultatima svoga čoveka.

 Uz neosporne lične performanse, Draško je i vrlo stručno pripreman. Konkretno, u predizbornoj kampanji išao je metodom „prodaje od vrata do vrata”, sitnih akcija na lokalu koje birači neposredno osećaju, intenzivnim radom na društvenim mrežama.  A u svoj politički program je, u postmodernom maniru, uključio svega pomalo da se svakom ponešto svidi, pa makar bilo politički nespojivo. Prilikom postizbornog gostovanja na TV u Beogradu preporučivao se napadno dugom tiradom o ljubavi prema Srbiji da bi nadjačao emociju koju je aktuelna vlast u RS već iskazala. U Sarajevu je opet u centru pažnje bila njegova inicijativa za gradnju spomenika „tri vojnika na zajedničkom podestu”, koji nedvosmisleno simboliše imperativ poratnog pomirenja tri nacionalne strane u BiH na putu ka jedinstvenoj državi, što se naravno dopalo bošnjačkoj publici i zapadnim ambasadama. Banjalučanima je obećao besplatan komunalni prevoz, ne vodeći računa da se prvi izbori dobijaju obećanjima, a svi sledeći rezultatima. No, on je već najavio kandidaturu za predsedničke izbore 2022.

Draškov sarajevski kolega Bogić Bogićević ne spada u novu generaciju političara, ni po godinama (67) , ni po političkim referencama (pionirski aktivista, omladinski funkcioner,  sekretara OK SK Centar itd.), ni po ideološkom profilu (reformisani komunista).  Srbi ga „zlopamte” po tome što je kao član Predsedništva SFRJ iz BiH presudnim glasom protiv uvođenja vanrednog stanja, sprečio poslednji pokušaj spasavanja Jugoslavije. U secesionističkim Sloveniji i Hrvatskoj je baš zato dobio visoka državna odlikovanja iz ruku Kučana i Mesića. A Bošnjaci to cene i kao zaslugu za secesiju BiH, protiv volje srpskog naroda u BiH.

 Zanimljivo je da su u Beogradu mlađi koji ne pamte YU agoniju i stariji građanisti njegov izbor doživeli kao veliku vest: „Srbin na čelu grada u kom više nema Srba”, „Bošnjaci izabrali Srbina za gradonačelnika”, „Nešto se pozitivno menja u muslimanskom Sarajevu”. Tzv. građanska opozicija, u prestonici BiH, izbor Bogića je opet doživela kao potvrdu iluzije da je Sarajevo, uprkos jednonacionalnoj strukturi, duhom ostalo multi-kulti.

U kom grmu leži zec?!  Bogić se uklapa u političku orijentaciju bošnjačke opozicije koja jeste protiv vlasti SDA, ali sa njom u potpunosti deli stav: protiv RS i za unitarnu BiH. Ako se među preostalim Srbima u gradu nađe neki pouzdan igrač za bošnjački nacionalni tim, onda je za Bošnjake džek pot! Bogić je srpski politički blizanac Željka Komšića, i da

Bošnjaci mogu da biraju i srpskog člana Predsedništva, kao što biraju hrvatskog, bio bi to on.

  Očigledno, mediji su više priželjkivali senzacionalnu vest iz BiH, dok su birači opet dali glasove aktuelnoj vlasti u opštinama RS, pa i u FBiH. Ali ne zato što su novinari opoziciono raspoloženi nego zato što im je trebala novost „da je čovek ujeo psa”.

Profesor emeritus