Urbanizam: odbrana od vode

Kad je odlazila iz Beograda bila je na početku karijere. Arhitekta sa magistraturom iz urbanizma kod, tada neprikosnovenog, profesora Ranka Radovića. Još kao student sarađivala je u čuvenom CEP-u (Centru za planiranje urbanog razvoja). Otišla je pre 16 godina. Mira Milanović je danas urbanista u jednom od najbolje planiranih evropskih gradova, u Gradskom zavodu za planiranje Amsterdama. Na Nedelji arhitekture govoriće o novoj stambenoj arhitekturi Amsterdama.

Šta vam je koristilo u Holandiji od ovdašnjih iskustava?

Teško je posle toliko godina u Holandiji definisati šta je bilo važno u novoj sredini. Verovatno je to bilo okruženje u kojem smo odrastali početkom osamdesetih i tadašnja atmosfera u CEP-u. Ljudi su bili radoznali, sagledavali probleme iz različitih pozicija, uporno tražili najbolja rešenja.

Urbanizam u Holandiji, odnos prema slobodnom, neizgrađenom, prostoru.

Na regionalnom nivou velika se pažnja posvećuje prirodnim rezervatima, očuvanju tipičnog holandskog pejzaža poldera i vode. Amsterdam se graniči sa dva takva zaštićena područja i tamo je zabranjena svaka gradnja. Javni gradski prostor je izuzetno važan, posvećuje mu se velika pažnja. Veoma se vodi računa o kontekstu. Recimo, u centru Amsterdama za uređenje ulica koriste se samo crvena cigla i granit.

Kakav je odnos prema vodi u gradskom tkivu, da li neki principi mogu da se primene kod nas?

Odnos prema vodi je u Holandiji vrlo specifičan, ovde se vekovima osvaja, otima zemlja od vode. Veliki deo zemlje, pa i Amsterdam je nastao iz močvara, regulacijom, izgradnjom kanala i stalnim odvođenjem vode. To se i danas radi. Voda u gradskom tkivu Amsterdama i drugim holandskim gradovima nastala je od sakupljenih podzemnih voda.

U novoprojektovanim delovima gradova prvo se radi sistem regulacije vode, pa tek onda mreža ulica. Kod nas bi se takav sistem mogao primeniti u močvarnim delovima, kakav je nekada bio Novi Beograd i kakva je sada leva obala Dunava.

Kakvog je kvaliteta socijalna stambena arhitektura u Holandiji?

Devedesetih godina prošlog veka holandska arhitektura bila je spiritus movens evropskog graditeljstva. Gradila su se nova naselja u kojima se, u arhitektonskom smislu, nije pravila razlika između socijalnog stanovanja i onog namenjenog tržištu. Tako je bilo i u vreme čuvene Amsterdamske škole dvadesetih godina prošlog veka, što je veoma podiglo kvalitet arhitekture tada izgrađenih gradskih četvrti. Kakav će biti kvalitet stambene arhitekture zavisi od lokacije i ambicija investitora, naravno i od ekonomske situacije i tržišta. U većim gradovima, posebno u Amsterdamu, arhitektura je kvalitetna. U manjim gradovima i predgrađima investitori žele samo da produkcija bude brza, a to često rezultira stereotipnom arhitekturom.

Novi gradovi Holandije... zašto se grade, kakva su iskustva, ko stanuje u njima, kako stare?

Najveći novi grad u Holandiji, Almere, nastao je u polderu oduzetom od mora sedamdesetih godina prošlog veka. Danas Almere ima 240.000 stanovnika, a planira se da u sledećih 15 godina poraste na 400.000 i postane četvrti grad Holandije. Na početku je bio proširenje Amsterdama, i bio je dobra prilika da građani po povoljnoj ceni dobiju privatnu kuću sa baštom, bez ograničenja za automobile. Danas Almere ima generaciju rođenu u tom gradu. Pre nekoliko godina završen je novi gradski centar po radikalnom projektu Biroa OMA, a poslednjih godina izgrađeno je i dosta poslovnih objekata i manjih fabrika. Od spavaonice, Almere se polako pretvara u pravi grad, veoma popularan u srednjoj klasi.

U kojoj meri se poštuju urbanistički planovi i koliko su detaljni?

Urbanistički planovi se u principu u potpunosti poštuju, mada se dešava da se pod pritiskom investitora ili politike planovi izmene. Građevinska dozvola ne može se dobiti bez saglasnosti urbaniste, a arhitekturu objekta procenjuje gradska komisija prema uslovima iz urbanističkog plana.

Bez građevinske dozvole nema gradnje. Verovatno se dešava da neki investitor tokom gradnje odstupi od uslova u građevinskoj dozvoli, ali za to, ovde u Amsterdamu, još nisam čula.

U čemu se razlikuje odnos građana i stručnjaka prema gradu u Holandiji i Srbiji?

Teško pitanje. U Holandiji je urbanizacija nastala iz potrebe za zajedničkom odbranom od vode, ima viševekovnu tradiciju i opštepriznatu kulturnu vrednost. Najveći deo centra Amsterdama formiran je u 16. i 17. veku, i još uvek je ideal holandskog razumevanja urbaniteta. Istovremeno je i svetska turistička atrakcija, što Holanđani razumeju kao potvrdu globalne vrednosti lokalnog identiteta. Urbanitet je nosilac identiteta, i tako se i tretira u planiranju i izgradnji novih delova gradova, kao sto su Ajburg u Amsterdamu i novi centar u Almereu.
Čini mi se da je Beograd još uvek u potrazi za snažnim izrazom lokalnog identiteta koji bi imao svoje mesto u evropskim i globalnim razmerama. Mislim da obale reka pružaju velike mogućnosti u tom smislu.

Kako biste predstavili ono što dolazi iz Holandije na beogradskoj Nedelji arhitekture?

KCAP je verovatno najsvestraniji holandski biro. Arhitekti se podjednako inovativno i kvalitetno bave urbanizmom i arhitekturom. Kees Christianse je angažovan kao projektant, teoretičar i profesor na fakultetu u Cirihu. Njihova produkcija je izuzetno zanimljiva za beogradsku sredinu u kojoj se ove discipline često razdvajaju.

Izložba o Ajburgu je interesantna kao presek tekuće produkcije u Amsterdamu, u kome se nova naselja grade sa relativno visokim gustinama za Holandiju, i visokim arhitektonskim kriterijumima. Stambena arhitektura Amsterdama je neka vrsta permanentnog eksperimenta, a Ajburg je, kao najveća nova lokacija sa postojećih 8.000, i planiranih 18.000 stanova odličan poligon za postavljanje novih urbanističkih i arhitektonskih pravaca.

Jesu li urbanisti i arhitekti cenjeni u Holandiji?

Da, posebno je pozicija urbanista u velikim gradovima vrlo važna. Smatra se da su urbanisti odgovorni za kontinuitet razvoja grada i kvalitet ukupne gradske strukture. Pozicija arhitekata, čini mi se, ne razlikuje se puno od njihove pozicije u drugim zemljama.