Pasulj za kralja Aleksandra, griz za Pašića

U više navrata mediji su objavljivali šta predsednik Vučić voli da jede ili šta je jeo, a pre neki dan i da je pomagao u kuhinji predsedništva gde su se spremale kojekakve đakonije. Znamo i to da aktuelni predsednik srpskog parlamenata voli i da pojede i da zapeva, a ministar spoljnih poslova uživa u probranim jelima.

Kao istoričara zanimalo me je šta su voleli da pojedu političari i druge javne ličnosti iz istorije Kraljevine Srbije ili zajedničke države koju smo napravili 1918. s „braćom” Slovencima i Hrvatima.

Malo je poznato i da je Pašić, kao i Dačić, voleo da peva. Ali samo u svojoj sobi pored kamina. Imao je svesku „Liru” u kojoj su mu bile zapisane omiljene pesme, među kojima je bila i „Izvor voda izvirala”.

Evo šta su najviše voleli da jedu javne ličnosti iz naše prošlosti s kraja 19. i prve polovine 20. veka.

Jelo i za vojsku i za kraljeve

Neko je odavno primetio da glavna i najbolja jela u Srbiji počinju na slovo p. Ispod tog slova možete ređati do mile volje jela koja su omiljena i u narodu i među elitom, ma kako razumeli taj pojam. Tu prednjači pasulj, koga su voleli i političari u kraljevini, a koliko čitam voli ga i današnji predsednik Srbije. Pasulj voli vojska i narod. Sprema se na više načina i u više varijanti. Iza pasulja ili ispred njega, svejedno, dolazi pečenje – praseće, jagnjeće, pileće, pa pite, pihtije, podvarak, pilav, paprikaš, palačinke i mnoga druga jela.

Knez Pavle Sretenović iz Lisovića ugostio je kneza Miloša, posle mezeluka uz rakiju, „čorbom od mladih golubića, za koje je znao da ih knjaz rado jede”, đuvečom, prasećim pečenjem, a frau Katika iz Zemuna pomogla je da se spreme „pastete” i krofne.

Jedan predratni novinar, preteča današnjeg istraživačkog novinarstva, uspeo je da preko poznanika prikupi podatke o omiljenim jelima javnih ličnosti. Naravno da su to priče, ali u svakoj kafanskoj priči ima koliko izmišljotina toliko i istina.

Tako je, na primer, Milan Obrenović, prvi kralj novovekovne Srbije, veliki probirač i sladokusac, voleo naročito sarmu, slatko od cveta bagrema i slatkiše od čokolade.

Njegova supruga, kraljica Natalija, koju su Srbi nasilno proterali iz zemlje, nije podnosila masna jela, a svinjetinu uopšte nije jela. Najviše je volela „pilećinu i voće” i – bombone. Volela je čaj, koji je sama spremala za intimne goste.

Kralj Petar Karađorđević Prvi Oslobodilac bio je pristalica srpske kuhinje i najviše je voleo sarmu od kiselog kupusa. Kad je bio u izbeglištvu u Volosu, gospođa Grujić kuvala mu je sarme i iz Soluna svake nedelje slala po jedno kazanče po vojniku. Kao i svaki veliki Srbin, i kralj Petar je znao da je sarma bolja podgrejana nego li sveža. Voleo je voće, osobito jabuke ruzmarinke, koje su mu slali iz Voćarske škole u Bukovu kod Negotina.

Nikola Pašić nije jeo tešku hranu, a najomiljenija hrana bili su mu pilići, plovke, sutlijaš, griz i mlečni proizvodi. Voleo je kiselu čorbu i pogaču sa sirom. U Krivelju je imao čoveka koji mu je nabavljao i slao dobar domaći sir. Bio je ljubitelj francuske kuhinje.

Velja Vukićević, predsednik vlade, bio je navodno dobar lovac i pecaroš pa shodno tome najviše je voleo divljač i ribu. Jaša Prodanović, za koga su govorili da je kralju veran, a Titu odan, vođa Republikanske stranke, najviše je voleo papazjaniju. Ilija Garašanin obožavao je burek, koji mu je navodno bio i poslednji zalogaj.

Stojan Novaković voleo je punjene paprike, ali hladne pa prelivene zejtinom i gibanicu, ali od dva-tri dana, pa podgrejanu. Ljuba Kovačević obožavao je pitu s orasima, a naročito uštipke.

Od poznatih srpskih pisaca, Janko Veselinović je voleo da uz rakiju mezeti iseckanu slaninu prženu na roštilju i stari „kaškavalj”, iseckan na reske i isto tako pržen na roštilju.

Stevan Sremac voleo je jagnjeću glavu s panja. „Pošto nije osobito druževan, kad bi dobio jagnjeću glavu, zavukao bi se u Jevrejsku kasinu na Dorćolu i jeo u miru, uz rakiju, posmatrajući oko sebe tipove dorćolskih Jevreja.”

Radoje Domanović nije bio ješan. Voleo je turšiju. Bora Stanković voleo je đuveč i musaku, a najmilije meze bila su mu crevca i škembići. Milovan Glišić voleo je žuti pasulj s belim lukom. Milan Rakić nije smeo mnogo da jede zbog stomaka, ali najčešće je jeo belo pileće meso i pitu zeljanicu. Ali su zato vina iz njegovog podruma bila čuvena u zemlji i van nje.

Đuveč u Minhenu

Najješniji čovek u istoriji naše gastronomije bio je slikar Đoka Krstić. Sam je sebi spravljao masna i ljuta jela. Kad je bio u Minhenu, poslali su mu od kuće crvene, ljute leskovačke paprike. On je lično spravio đuveč i pozvao svoje prijatelje Nemce na ručak. Ali nesrećni ljudi nisu mogli ni da okuse taj „ljuti otrov” i on je sam pojeo ceo đuveč, „zaslađujući” ga s još jednom crvenom paprikom.

Glumci Čiča Ilija, Dobrica Milutinović i drugi, od svih jela najviše su voleli vino.

Sve u svemu, pasulj i pečenje, paprika na sto načina, podvarak, pogača, proja, pilav, paprikaš i ostala jela, srpska ili tuđa, na slovo p, bila su i ostala omiljena jela i u ove praznične „korona dane”. „Za kulinarsko uživanje potrebno je vremena i mira, bezbrižna glava, vedro raspoloženje i dobar želudac.”

Ali „ne najesti se to je početak zdravlja”, rekao je jedan Italijan, preteča dijetetske ishrane. Pa uživajte u jelima „po srpskom načinu kuvana” u jelima „čisto srpskim sa svinjskom mašću spremljena” i u pićima „srpskim prirodnim”, kako su nekad glasile reklame dobrih kafana u dnevnim novinama.

 Momčilo Pavlović, istoričar

Ješan Nušić

Branislav Nušić je bio dosta ješan i nije bio veliki probirač. Jeo je na veliku brzinu i od svačeg pomalo. Kafu je formalno tamanio i jedan od najcrnjih dana u njegovom životu, koji nije ušao u „Autobiografiju”, bio je taj, kad mu je lekar zabranio kafu zbog čira u stomaku.

Žito i musaka za kraljicu Dragu

Aleksandar Obrenović, nesrećni poslednji kralj te dinastije, najviše je voleo pasulj i to vojnički koji su mu često donosili u dvor. Njegovi oficiri su ga i divljački ubili 1903. godine.

I njegova supruga, nesrećna kraljica Draga, nije jela mnogo, ali je imala ukusa. Sviđala joj se francuska kuhinja, a od domaćih jela sestra joj je često slala sarmu i musaku. Volela je žito i sama ga je spremala za slavu. Pričalo se da mandarine nikako nije mogla da jede.

Momčilo Pavlović,
istoričar