Nekadašnji svet nije bio neviniji

Mnogi će sa setom čitati „Knjigu nestajanja, Kratku šetnju kroz iščezlo” Ane Ristović, u izdanju „Arhipelaga”, zato što je to zbirka priča o predmetima koji više nisu u upotrebi, a postojali su čak i do pre jedne ili dve decenije. Čuvaju ih možda još samo oni koji putem tih stvari uspostavljaju veze sa samima sobom, od pre, ili sa dragim ljudima iz nekog prošlog života. Najpre će pesnikinja napisati ovakvo delo, dati objektima aure nematerijalnog, ispuniti ih smislovima univerzalne lepote, udahnuti im novi život.

Mnoge generacije setiće se miljea i šustikli svojih baka, jambolija, cigaret-žvaka, metalnih viklera, pisaćih mašina, ručnih mlinova za kafu, video-kaseta, vokmena, noževa za otvaranje pisama, pritiskivača za hartiju... Oni sasvim mladi čitaće ovu knjigu kao neki istorijski brevijar. Ali, svaka od ovih priča o predmetima sadrži i ličnu pripovest, isečak iz života koji je sa njim povezan, jedno važno iskustvo sa kojim možemo da se poistovetimo.

Opisujući predmete koji su nestali iz našeg života govorite i o iščezlim ljudima i navikama. U kojoj meri nas predmeti određuju, pa i povezuju sa nekim sećanjima i dragim ljudima?

Predmeti koje koristimo nas određuju, ali i opisuju nas, kao i naše vreme, više nego što mislimo. Ono što današnje predmete generalno razlikuje od predmeta prošlosti je – lakoća. Predmeti koje smo koristili pre dvadeset, trideset, četrdeset i više godina, bili su teži, masivniji i predviđeni za duže trajanje. Današnji su načinjeni tako da budu brzo zamenjivi, zato što ih takvima predviđa potrošačka kultura i interes kapitala koji kaže: Kupuj! Menjaj! Troši! Šporet nije predviđen da ti traje deset godina, a kamoli veš-mašina ili auto. Nekadašnji tepih samo je snagator mogao uneti u stan, danas kupiš tepih i s lakoćom ga iz radnje izneseš preko ramena. U svakom podizanju teške slušalice telefona od bakelita bilo je nečeg ozbiljnog, čak i kada je bio u pitanju samo neobavezan razgovor. Predmeti se danas prave takvima da nam olakšaju postojanje i funkcionisanje i da nas oslobode od njih samih – jer im je vek trajanja kraći, kao i izdržljivost. Čovek se, međutim, hteo to ili ne, vezuje za njih, i oni predstavljaju neizbežni deo istorije privatnog života. U njih su utkane priče naših detinjstava, odrastanja, važnih trenutaka. ,,Knjigu nestajanja” pisala sam upravo preplićući vlastito sećanje o iščezlim ili poluiščezlim stvarima sa činjenicama i onim što je o njima zapamtila istorija.

Da li je bivši svet nestalih predmeta bio neviniji od ovog, da li su ljudi bili iskreniji i jednostavniji, nedostaje li vam to doba?

Nekadašnji svet niti je bio neviniji od današnjeg, niti jednostavniji, jer sve zavisi od našeg ličnog pamćenja. Sećanje deteta koje je odrastalo osamdesetih verovatno neće biti prožeto gorčinom pamćenja tadašnjih gotovo svakodnevnih restrikcija struje (o njima sam pisala prisećajući se petrolej-lampe) kao ni dana kada je, paradoksalno, plata iznosila milione dinara, a njom si malo toga mogao da kupiš. Moji roditelji bi se, da su živi, tog vremena svakako sećali sa izvesnom gorčinom. Ni ljudi tog doba nisu bili jednostavniji ni iskreniji, nego što su danas: ljudi su uvek isti, i koliko god da se svet civilizacijski razvija, čovek u mnogo čemu nije odmakao od onog pećinskog. Ono u čemu je jedino nekadašnje vreme bilo superiornije u odnosu na današnje je doživljaj vremena i način življenja. Jer pre dvadeset, trideset, četrdeset, pedeset i više godina, vremena je zaista bilo više, živelo se sporije i usredsređenije na detalje i suštinu. Danas se živi rasuto, parcijalno, živi se u delovima, dok nam svima dragoceno vreme sipi kroz prste. Upravo o tome svedoče i predmeti o kojima pišem, jer su svojim postojanjem obeležili decenije, dok nešto što je stvoreno danas da bi u naš život unelo lakoću i jednostavnost postojanja, pitanje je da li će trajati narednih desetak godina, jer biće zamenjeno novom, savršenijom lakoćom.

Uopšte, šta vam od pobrojanih predmeta, šta vam od nekadašnjeg života najviše nedostaje?

U ,,Knjizi nestajanja” pisala sam o video-kasetama, flopi-disku, dopisnicama, pisaćoj mašini, plehanim pepeljarama, crvenim kioscima, uštirkanoj posteljini, praćkama i goblenima, kredama, pismima, starim automobilima, platnenim maramicama, polaroidnim fotografijima, herbarijumima i brojnim drugim stvarima. Nedostaju mi ne predmeti, već bliski ljudi kojih više nema. Na svakom predmetu ostavio je svoj otisak upravo neko.

Da li je taj prošli život bio čvršći, definisaniji, kao uštirkani čaršafi vaše bake?

Prošli život je imao jasnije određene rubove i ivice – kao slika koju si morao postaviti u nekakav masivan ram, kao i uštirkana posteljina ili maramica koju je moralo imati muško odelo u prednjem džepu, ili podsuknja koju je tražila suknja pod sobom – ali iznutra je bio jednako krhak i trošan.

Šta, na primer, razlikuje nekadašnje klince koji su slušali kasetaše, koristili flopi-diskove, igrali lastiš, pisali novogodišnje čestitke, spomenare i čekali da dvojnik oslobodi telefonsku vezu, od današnjih koji uopšte ne poznaju takav svet?

U koga si zaljubljen, koga voliš – krio je tvoj dnevnik, leksikon, poruke na papirićima razmenjene sa drugaricom iz klupe, ili usmeni razgovor sa nekim bliskim. Danas privatne informacije mladih ljudi čuva internet, kao javno dobro, i one u jednom trenutku mogu da postanu dostupne svima. Nažalost. Naša privatnost je danas poput belog roblja informatičke tehnologije, a na to smo dobrovoljno pristali, i čak svakodnevno doprinosimo njegovom transportu. Što je najgore – uživamo u tome.

Kako objašnjavate razliku u pismima pisanim sopstvenim rukopisom, nalivperom, od imjel prepiske?

U knjizi imam tekst posvećen upravo pismima koja smo nekada pisali, rukom, i slali ih čak i ljudima u istom gradu. Neuporediv je osećaj iščekivanja pisma da ti stigne, putovanja nečijeg rukopisa do tvojih očiju, ličnog pečata koji neko ostavi na papiru i onda prolaziš tim tragom, kao da hodaš po nečijim stopama u snegu do tople kuće u kojoj ćete se jednom već sresti uživo. Ono što sadrži pismo pisano rukom, a što internet nikako ne može preneti je vreme – vreme onoga ko piše i vreme onoga ko čeka pismo. To vreme nosi u sebi slojeve ličnog i prostornog pamćenja. Poslednja prava pisma koja sam dobila su pisma koja mi je moja tetka Olja slala u Berlin, dok sam tamo živela godinu dana (od 2018. do 2019. godine). Naravno, i ja sam njoj uzvraćala pismima slatim u Beograd. Ta pisma su mi značajnija od svih imejl prepiski.

Obično se smatra da čovek slabi duhom ako se prepusti sećanjima. Kakav je vaš stav prema uspomenama, posebno lepim?

Kao i svako, i ja volim uspomene, ali ono u šta sam duboko ubeđena je da su prošlost, sadašnjost i budućnost jedno, i da su u neprestanom preplitanju. Što bi rekao Eliot: „Vreme sadašnje i vreme prošlo/Oba su možda prisutna u vremenu budućem./A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom./Ako je čitavo vreme večno prisutno/Čitavom vremenu nema iskupljenja.” Mislite li da će današnji pametni telefoni nekome poslužiti za sličnu nostalgičnu zbirku?

Što se tiče vašeg pitanja o današnjim stvarima – i one su već deo neke prošlosti. Odavno čuvam prvi model mobilnog telefona koji sam koristila, „soni”. Nostalgija će uvek postojati, jer uvek će biti nečeg što iščezava i podseća nas da nismo večni i da nismo mi – mi, samo u ovom trenutku, već da nas takvima čini mnogo šta čega više nema.