Sve o Dari

Osim što je privukao ogroman broj gledalaca, film „Dara iz Jasenovca”, izazvao je i mnoštvo različitih komentara. Bilo bi čudno da film na ovu temu ne izazove različite reakcije, a loše bi bilo da ih ne izazove uopšte, jer najgore što se umetničkom delu može desiti je da ostane nezapaženo.

Kada je o ovakvim temama reč umetnost i politika se neminovno prepliću. Kroz umetničku prizmu  uvek se, hteo to autor ili ne, šalje i politička poruka. Ovde će biti reči upravo o tome. Pa, ipak, pre toga, treba reći, da je ovaj film, u prvom redu, umetničko delo. To treba posebno naglasiti s obzirom na činjenicu da se u obradi ovakvih tema lako sklizne u propagandu.

Svi koji su očekivali propagandni film, a nije ih bilo malo, razočarani su i pokušavaju da na drugačije načine diskredituju film. To međutim nije lako jer je film poetičan i peva o univerzalnim vrednostima kao što su žrtvovanje za porodicu, vrednost zaveta, ljudska patnja, borba dobra i zla itd. Film je, osim toga, uspeo da izbegne nacionalne stereotipe i da pomenute vrednosti i motive smesti van nacionalnog okvira. U tom smislu on nije nacionalistički, a ponajmanje šovinistički.   

Čak ni scene brutalnog nasilja nisu naišle na oštricu kritike. Verovatno zato što  je živo sećanje, koje još postoji u sedim glavama, svedok da je bilo i bestijalnijih primera. Pa ipak, možda je ključni problem filma baš to što nije uspeo da gledaocu odgonetne smisao tog, naizgled, besmislenog nasilja – a nije da nije pokušao. Na osnovu filma bi se reklo da je nasilje bilo samo sebi svrha. Ono se izjednačava sa igrom i zabavom, a eksplicitne scene tokom krvavog orgijanja trebalo bi valjda da povežu nasilje sa uživanjem i da ga na taj način objasne. Film, nažalost, nije dalje odmakao ni kada je trebalo da objasni zašto su objekat nasilja – mada su stradali i Jevreji, Romi i komunisti – bili u ogromnoj većini Srbi. Odgovori kao što su: zato što se „krste na drugačiji način” ili, naprosto, „zato što su Srbi” deluju neubedljivo i mogu da bace senku sumnje na autentičnost samih zbivanja.

Preterano psihologiziranje koje dovodi u vezu zločin i strast, može da objasni pojedinačne slučajeve bestijalnosti, ali ne može da pomogne da se razume masovno etničko čišćenje koje se sprovodilo trojako – ubistvima, proterivanjem i prekrštavanjem. O svemu tome postoje istorijski zapisi i dokumenti. Svi oni svedoče da zverstva nisu bila sama sebi svrha kao što to pokazuje film, već su bila sastavni deo šireg, vrlo racionalnog i hladnokrvno osmišljenog plana sračunatog na stvaranje Nezavisne države Hrvatske čemu su Srbi, zbog svoje brojnosti i istorijskih korena, bili jedini remetilački faktor.

Naravno, za takvu svrhu pogodniji su dokumentarni od igranih filmova, ali možda je, i to je druga ključna primedba, film trebalo obogatiti sekvencama dokumentarne građe posebno u onim delovima u kojima je težio da bude dokumentaran. Na kraju krajeva, informacija više data kroz nekoliko sažetih rečenica ili brzo padajuću listu stradale dece, posebno za neupućenog gledaoca (a takvih je mnogo ne samo u inostranstvu već i kod nas), mogla bi samo da pobudi veće interesovanje i da da smisao radnji filma.

Ali to su ipak marginalije. Mnogo važnije je naglasiti da je dobro da se ovakav film uopšte pojavio i da je otvorio ovu rak ranu koja i danas opterećuje odnose Srba i Hrvata. Primedbe da iza ovakvih filmova ne treba da stoji država nemaju težinu. U tradiciji evropskog i posebno našeg filma jeste ga država finansijski podržava. Jedino iza komercijalnih blokbastera mogu da stoje privatni producenti koje su često rigorozniji cenzori od raznih centara za film koji usmeravaju državne pare. Poenta je, dakle, da li i u kojoj meri postoji sloboda i nezavisnost umetnika od mecene, a ne ko je mecena.

Utisak, je da se u ovaj film država nije mnogo mešala. Ipak, ne može se reći da država nije imala koristi od ovakvog filma. Najvažnija je u tome što je on potkopao stereotip nastao još početkom devedesetih o Srbima kao agresorima, zločincima i gubitnicima. Razumevanje događaja iz devedesetih na ovim prostorima nemoguće je, međutim, van konteksta nastanka Jugoslavije, Drugog svetskog rata i njenog konačnog raspada. Ništa što se dešavalo na prostoru NDH, a to je poprište sukoba iz prve polovine devedesetih, nije moguće razumeti van konteksta ustaških zločina.

Ovo je prvi film koji dovodi u pitanje uvreženo mišljenje o Srbima kao zločincima, a time i stereotip o Hrvatima i svim ostalim narodima kao žrtvama i pobednicima nad agresorom. Drugim rečima, čitava predstava o stanju stvari na Balkanu preti da se sunovrati kada se samo jedan element dovede u pitanje. Jedan film, naravno, neće moći da promeni tu sliku, ali je njime započeto rušenje mita o Srbima kao isključivim vinovnicima nestabilnosti i klanja na Balkanu. Taj mit mora biti srušen, ne toliko zbog pozicije Srba, već pre svega zbog istine i pomirenja na ovim prostorima. Onima kojima je u interesu održanje ovog mita film smeta i učiniće sve da ga zatrpaju lavinom besmislenih kritika. Ali već njegovo pojavljivanje svedoči da istine, pre ili kasnije, izađu na videlo.

*Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista