Kupovina u bescenje

Rasplamsala se borba za zadržavanje državnog vlasništva nad banjama u Srbiji. Ponovo se izvlače stari argumenti o privatnom vlasništvu kao nečem negativnom i o neophodnosti očuvanja dosadašnjeg oblika vlasništva.

Treba samo podsetiti da se, nekako do sada ovakav oblik vlasništva, bar u obliku koji je u Srbiji, pokazao kao krajnje poguban. Prilikom ujedinjenja 1918. godine oblast koja se danas manje-više poklapa sa pokrajinom Vojvodinom bila je najrazvijeniji region u novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Danas ova regija zaostaje za Slovenijom, koja je sada ima četiri puta veći bruto društveni proizvod, iako je, odmah po završetku Drugog svetskog rata smatrana nerazvijenom i zbog toga su srpski komunisti demontirali fabrike u Srbiji i slali za Sloveniju. Jedan od osnovnih razloga za ovu katastrofu je i oblik vlasništva.

Srpske banje bile su nekada izuzetno uređene, tako da je i sam kralj letovao u njima, dok se sada mogu nabrojati na prste one koje mogu da privuku bolje platežnu klijentelu koja, za čudo, odlazi u slovenačke ili mađarske banje. Jedne od retkih koje i danas mogu da privuku goste su Prolom banja i Lukovska banja baš u vlasništvu preduzeća „Planinka”.

„Planinka” je nedavno kupilo i Kuršumlijsku banju, kako kritičari privatizacije kažu, u bescenje. Čudno je da za takvu bagatelu niko nije bio zainteresovan, interesovanje je naraslo posle kupovine. Sada se odjednom javljaju brojni predlozi, ali i niski napadi, da tu nisu bila čista posle. Treba reći da je banja bila u potpuno ruiniranom stanju zbog višegodišnje nebrige. Što je još gore, stanovništvo se iselilo jer nije bilo nikakve perspektive da se živi na tom području koje se naslanja na administrativnu granicu prema Kosovu. Samo preduzeće „Planinka” ne bi trebalo da izazove ovoliki gnev zastupnika komesarske ekonomije, jer je privatizovano tako što su ga zaposleni sami otkupili i postali vlasnici akcija. Poznato je da u svetu postoje fondovi koji kupuju neko ruinirano preduzeće, ozdravljuju ga i onda prodaju.

Kritičari ove kupovine, koja je po mom mišljenju čak od nacionalnog interesa, jer se radi na povratku stanovništva, mogu da ponude Fondu Penzijsko-invalidskog osiguranja svoje usluge i da na delu pokažu kako se od neke propale banje može i na njihov način napraviti uspešna firma. Fond PIO bi ovu uslugu, posebno što ih ništa ne bi koštala, oberučke prihvatio, jer bi iznenada, umesto da beleži gubitke mogao da ubira profit, ali se za ovih poslednjih sedamdeset godina nije našao niko ko je uspeo u jednom takvom eksperimentu.

Rade Kalik,
Filozof,
Beograd