Куповина у бесцење

Распламсала се борба за задржавање државног власништва над бањама у Србији. Поново се извлаче стари аргументи о приватном власништву као нечем негативном и о неопходности очувања досадашњег облика власништва.

Треба само подсетити да се, некако до сада овакав облик власништва, бар у облику који је у Србији, показао као крајње погубан. Приликом уједињења 1918. године област која се данас мање-више поклапа са покрајином Војводином била је најразвијенији регион у новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Данас ова регија заостаје за Словенијом, која је сада има четири пута већи бруто друштвени производ, иако је, одмах по завршетку Другог светског рата сматрана неразвијеном и због тога су српски комунисти демонтирали фабрике у Србији и слали за Словенију. Један од основних разлога за ову катастрофу је и облик власништва.

Српске бање биле су некада изузетно уређене, тако да је и сам краљ летовао у њима, док се сада могу набројати на прсте оне које могу да привуку боље платежну клијентелу која, за чудо, одлази у словеначке или мађарске бање. Једне од ретких које и данас могу да привуку госте су Пролом бања и Луковска бања баш у власништву предузећа „Планинка”.

„Планинка” је недавно купило и Куршумлијску бању, како критичари приватизације кажу, у бесцење. Чудно је да за такву багателу нико није био заинтересован, интересовање је нарасло после куповине. Сада се одједном јављају бројни предлози, али и ниски напади, да ту нису била чиста после. Треба рећи да је бања била у потпуно руинираном стању због вишегодишње небриге. Што је још горе, становништво се иселило јер није било никакве перспективе да се живи на том подручју које се наслања на административну границу према Косову. Само предузеће „Планинка” не би требало да изазове оволики гнев заступника комесарске економије, јер је приватизовано тако што су га запослени сами откупили и постали власници акција. Познато је да у свету постоје фондови који купују неко руинирано предузеће, оздрављују га и онда продају.

Критичари ове куповине, која је по мом мишљењу чак од националног интереса, јер се ради на повратку становништва, могу да понуде Фонду Пензијско-инвалидског осигурања своје услуге и да на делу покажу како се од неке пропале бање може и на њихов начин направити успешна фирма. Фонд ПИО би ову услугу, посебно што их ништа не би коштала, оберучке прихватио, јер би изненада, уместо да бележи губитке могао да убира профит, али се за ових последњих седамдесет година није нашао нико ко је успео у једном таквом експерименту.

Раде Калик,
Филозоф,
Београд