Iznenađenje ili ne

Kako odmiče priča o borbi protiv „organizovanog kriminala”, što je trenutno tema svih tema u Srbiji, čini mi se da građani postaju sve ravnodušniji i nezainteresovaniji. Nije ni čudo: godinama, pa i decenijama, slušali smo slične priče, svaka vlast je kao svoj prioritet, kada je dolazila na vlast, stavljala „borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije”. Ali, što je ta „borba” bivala „žešća”, kriminal i korupcija su cvetali još više. Znači, priče nisu bile iskrene, niti je postojala istinska volja da se to i uradi. Ili, još gore, ništa se nije radilo jer su oni, koji bi trebalo da se bore protiv kriminala i korupcije, i sami bili ogrezli u tome, pa im nije bilo u interesu da bilo šta čine. Sada, kada je čaša prelila, počeo je obračun sa kriminalom, jer  je već i država postala ugrožena a počele su stizati i opomene iz evropskih institucija.

Sada je vlast u čudu šta se sve radilo, kao da joj to nije bilo poznato o ranije! A bilo je. Bilo je poznato i svakom malo bolje informisanom građaninu Srbije. Sredstva informisanja, posebno tabloidi, stalno su nas bombardovali pričom o kriminalcima i političarima sa „debelim dosijeom”, koju bi javnosti obnarodovali tek onda kada bi neko bio ubijen ili nekoga ubio. Onda se sve „sazna” preko noći, a do tada – ništa: dobri, uzorni građani, eventualno „privedeni”, pa isti dan pušteni „da se brane sa slobode”... (Svojevremeno sam napisao jedan aforizam na tu temu, koji glasi: „Što se brani ako je slobodan“). U najgorem slučaju, dobiju nešto uslovno ili neku nanogvicu ili im se sudi po 10–15 godina dok sve  ne zastari, ili i oni i sud zaborave o čemu se radi i – hajd  kući, pa tamo robijaj u vili od 300 kvadrata i ne mrdaj nigde! Jasno je da su kriminalci bili u sprezi sa vrhom vlasti, koja ih je štitila, pa se tako postepeno i deo vlasti kriminalizovao.

Moram da se setim i događaja oko 5. oktobra, kada su i kriminalci bili značajni nosioci „promena” i rušenja Miloševića. Naravno, pošto se sve završilo i oni su došli da naplate svoje zasluge. Čim je pokušano da im se stane na put, oni – ništa manje – nego ubiše premijera Srbije.

Hteli to da priznamo ili ne, kriminal se uvukao u sve pore društva. Osilili su se mediokriteti, ljudi sumnjive prošlosti, sumnjivog morala sa sumnjivim diplomama, sumnjivim znanjem, jer ih uvek neko štitio i postavljao na mesta kojima nisu bili dorasli. Ne znam kako to objasniti osim pretpostavkom da su takvi potrebni jer moraju biti poslušni, pa pretpostavljeni sa njima neće imati problema.

Stanje u našem fudbalu je posebna priča, kako u reprezentaciji tako i klubovima; svi su znali ko je u vrhu našeg fudbala, a sad – iznenađenje. Poznato je to da klubove često vode ljudi dekretom postavljeni od vlasti, a koji u svojoj biografiji imaju mnogo repova. Kako je moguće da ljudi koji su vodili Partizan nisu znali ko i šta radi na stadionu? Znali su, sigurno, ali su i sami nesumnjivo bili upleteni u to i – izvlačili korist za sebe. To se vidi po njihovom ogromnom bogatstvu, o kome se tek sada govori, kao da se za to nije znalo i ranije. To objašnjava i razloge borbe „na život i smrt”, kada se biraju rukovodeći ljudi u klubovima.

Nikad mi nije bila jasna sintagma „vođa navijača”. Pitao sam se: ko to, gde i zašto „vodi navijače”? Kao student gledao sam svaku utakmicu „Zvezde” i reprezentacije i to je bio pravi praznik i poseban užitak. Sada, iskreno govoreći, ne bih smeo ni otići na stadion. Ovde ću opet napraviti digresiju, koja možda sve objašnjava: Pre nekoliko godina jedan novinar iz Južne Amerike, bavio se odnosima (čitaj sukobima), klubova –gradskih rivala širom sveta, pa i Zvezde i Partizana. U emisiji priča on sa jednim našim navijačem i pita ga šta za njega znači klub, utakmica, igrači, protivnički tim, šta za njega znači biti na utakmici, navijati... a ovaj mu kaže: „Ko hoće da gleda utakmicu taj treba da ostane kod kuće uz televizor!”

Znači, na stadion se ne ide zbog utakmice, što se sve više potvrđuje. Utakmice se pretvaraju u vatromete, ružna skandiranja, uvrede, demoliranje tribina, mržnju prema suprotnoj strani. A imamo Zakon o sportu, za koji mnogi kažu da je dobar. Ali, šta to znači kada se ne primenjuje. Zašto? Neko ne sme da ga primeni, neko neće.

Javno se priča da su navijači nečija „vojska”, „garda” ili šta već. Setimo se kako je to Tačerova rešila jednim potezom. Čak je skinula i ograde oko terena, dok su ih drugi dizali u nebesa, ali niko više nije ni pokušao da uđe na teren ili radi ono što je radio pre toga. To nisu navijači koji uživaju u nadmetanju, već (većinom) huligani koji imaju svoga „vođu“(!) što ih, verovatno, „vodi” gde da kupe drogu, određuje kada i sa kim da se tuku i slično.

Neko jutro sam na jednoj TV sa nacionalnom frekvencijom čuo voditelja koji se ozbiljno zapitao: „Postavlja se pitanje ko će, posle Belivuka biti novi vođa navijača Partizana?”

Eto, čime se mi bavimo i o čemu razmišljamo. Jedino rešenje je privatizacija klubova. Onda ne bi ti takozvani navijači šamarali igrače, trenere, određivali ko će biti trener, koji će igrači doći ili otići, učestvovali u nameštanju utakmica. Ali, to, očigledno, neko koči, jer mu postojeće stanje više odgovara, da ne pričam zbog čega.

Čuh neki dan da u rukovodećem organu jednog našeg superligaša, navijači čine 49 odsto sastava!  Ako pretpostavimo, a to nije teško,  ko čini tih 49 odsto. onda je sve jasno. Zaključak: Voda je došla do grla, spasavaj se ko može.

Ljubomir Šuljagić,
profesor,
Prijepolje