Изненађење или не

Како одмиче прича о борби против „организованог криминала”, што је тренутно тема свих тема у Србији, чини ми се да грађани постају све равнодушнији и незаинтересованији. Није ни чудо: годинама, па и деценијама, слушали смо сличне приче, свака власт је као свој приоритет, када је долазила на власт, стављала „борбу против организованог криминала и корупције”. Али, што је та „борба” бивала „жешћа”, криминал и корупција су цветали још више. Значи, приче нису биле искрене, нити је постојала истинска воља да се то и уради. Или, још горе, ништа се није радило јер су они, који би требало да се боре против криминала и корупције, и сами били огрезли у томе, па им није било у интересу да било шта чине. Сада, када је чаша прелила, почео је обрачун са криминалом, јер  је већ и држава постала угрожена а почеле су стизати и опомене из европских институција.

Сада је власт у чуду шта се све радило, као да јој то није било познато о раније! А било је. Било је познато и сваком мало боље информисаном грађанину Србије. Средства информисања, посебно таблоиди, стално су нас бомбардовали причом о криминалцима и политичарима са „дебелим досијеом”, коју би јавности обнародовали тек онда када би неко био убијен или некога убио. Онда се све „сазна” преко ноћи, а до тада – ништа: добри, узорни грађани, евентуално „приведени”, па исти дан пуштени „да се бране са слободе”... (Својевремено сам написао један афоризам на ту тему, који гласи: „Што се брани ако је слободан“). У најгорем случају, добију нешто условно или неку наногвицу или им се суди по 10–15 година док све  не застари, или и они и суд забораве о чему се ради и – хајд  кући, па тамо робијај у вили од 300 квадрата и не мрдај нигде! Јасно је да су криминалци били у спрези са врхом власти, која их је штитила, па се тако постепено и део власти криминализовао.

Морам да се сетим и догађаја око 5. октобра, када су и криминалци били значајни носиоци „промена” и рушења Милошевића. Наравно, пошто се све завршило и они су дошли да наплате своје заслуге. Чим је покушано да им се стане на пут, они – ништа мање – него убише премијера Србије.

Хтели то да признамо или не, криминал се увукао у све поре друштва. Осилили су се медиокритети, људи сумњиве прошлости, сумњивог морала са сумњивим дипломама, сумњивим знањем, јер их увек неко штитио и постављао на места којима нису били дорасли. Не знам како то објаснити осим претпоставком да су такви потребни јер морају бити послушни, па претпостављени са њима неће имати проблема.

Стање у нашем фудбалу је посебна прича, како у репрезентацији тако и клубовима; сви су знали ко је у врху нашег фудбала, а сад – изненађење. Познато је то да клубове често воде људи декретом постављени од власти, а који у својој биографији имају много репова. Како је могуће да људи који су водили Партизан нису знали ко и шта ради на стадиону? Знали су, сигурно, али су и сами несумњиво били уплетени у то и – извлачили корист за себе. То се види по њиховом огромном богатству, о коме се тек сада говори, као да се за то није знало и раније. То објашњава и разлоге борбе „на живот и смрт”, када се бирају руководећи људи у клубовима.

Никад ми није била јасна синтагма „вођа навијача”. Питао сам се: ко то, где и зашто „води навијаче”? Као студент гледао сам сваку утакмицу „Звезде” и репрезентације и то је био прави празник и посебан ужитак. Сада, искрено говорећи, не бих смео ни отићи на стадион. Овде ћу опет направити дигресију, која можда све објашњава: Пре неколико година један новинар из Јужне Америке, бавио се односима (читај сукобима), клубова –градских ривала широм света, па и Звезде и Партизана. У емисији прича он са једним нашим навијачем и пита га шта за њега значи клуб, утакмица, играчи, противнички тим, шта за њега значи бити на утакмици, навијати... а овај му каже: „Ко хоће да гледа утакмицу тај треба да остане код куће уз телевизор!”

Значи, на стадион се не иде због утакмице, што се све више потврђује. Утакмице се претварају у ватромете, ружна скандирања, увреде, демолирање трибина, мржњу према супротној страни. А имамо Закон о спорту, за који многи кажу да је добар. Али, шта то значи када се не примењује. Зашто? Неко не сме да га примени, неко неће.

Јавно се прича да су навијачи нечија „војска”, „гарда” или шта већ. Сетимо се како је то Тачерова решила једним потезом. Чак је скинула и ограде око терена, док су их други дизали у небеса, али нико више није ни покушао да уђе на терен или ради оно што је радио пре тога. То нису навијачи који уживају у надметању, већ (већином) хулигани који имају свога „вођу“(!) што их, вероватно, „води” где да купе дрогу, одређује када и са ким да се туку и слично.

Неко јутро сам на једној ТВ са националном фреквенцијом чуо водитеља који се озбиљно запитао: „Поставља се питање ко ће, после Беливука бити нови вођа навијача Партизана?”

Ето, чиме се ми бавимо и о чему размишљамо. Једино решење је приватизација клубова. Онда не би ти такозвани навијачи шамарали играче, тренере, одређивали ко ће бити тренер, који ће играчи доћи или отићи, учествовали у намештању утакмица. Али, то, очигледно, неко кочи, јер му постојеће стање више одговара, да не причам због чега.

Чух неки дан да у руководећем органу једног нашег суперлигаша, навијачи чине 49 одсто састава!  Ако претпоставимо, а то није тешко,  ко чини тих 49 одсто. онда је све јасно. Закључак: Вода је дошла до грла, спасавај се ко може.

Љубомир Шуљагић,
професор,
Пријепоље