Da li imamo pravo na nužnu odbranu

Milutin Cvetković (87), penzionisani policajac iz Lebana koji je uhapšen jer je pucao na provalnika, pušten je iz pritvora po nalogu Višeg tužilaštva u Leskovcu, uz izrečenu meru zabrane napuštanja boravišta.

On je u noći između petka i subote iz pištolja teško ranio Dalibora S. (34), koji se, pošto je razbio jedno od stakala na prozoru, maskiran ušunjao u sobu u kojoj se vremešni čovek nalazio sa svojom nepokretnom suprugom. Razbojnik je u ruci držao sekiru i zapretio Cvetkoviću da će njega i njegovu suprugu zaklati, ako mu ne daju novac. Ustajući iz fotelje u kojoj je dremao, Cvetković je uspeo da dohvati pištolj i upuca provalnika.

Za ovaj slučaj iz Lebana, osim javnosti, zainteresovao se i ministar policije Aleksandar Vulin. Samo dan pošto je penzionisani policajac pucao u provalnika, Vulin je rekao da će predložiti ministarki pravde Maji Popović da povede raspravu o mogućoj promeni krivičnog zakonika i definicije nužne odbrane jer, kako je ocenio, u slučaju odbrane sopstvenog doma nije pravedno da se ide u zatvor.

Vulin je u pisanoj izjavi, povodom slučaja u Lebanu kada je penzioner u svojoj kući iz pištolja ranio muškarca koji je pokušao da ga ubije, što je tužilac kvalifikovao kao pokušaj ubistva, ocenio da zakoni moraju da se prilagođavaju životu i da poštuju princip pravičnosti.

Ministar policije je ocenio da čovek koji je branio sebe i svoju nepokretnu suprugu ne bi smeo zbog toga da bude u zatvoru.

„Tužilac koji je kvalifikovao pucanje u provalnika kao ubistvo u pokušaju je samo sledio slovo zakona i uradio jedino što može da uradi čovek pravosuđa sve dok je ovakav krivični zakon na snazi”, zaključio je Vulin.

Milan Škulić, sudija Ustavnog suda u izjavi za „Politiku”, nije želeo da se upušta u neposredno komentarisanje predloženih izmena, ali je kao profesor Pravnog fakulteta još 2017. godine objavio tekst o ovoj temi.

– Zbog nekih slučajeva u praksi, bilo je mnogo naslova u štampi i čitavih obimnih novinarskih tekstova, koji su žučno ukazivali na „tešku nepravdu” i ozbiljnu „anomaliju” našeg krivičnopravnog sistema, koji usled „neadekvatnih zakonskih rešenja”, dovodi do toga da čovek koji je samo „branio” svoju imovinu, ili čak neposredno svoj život i telo ili svoju porodicu, potom „sasvim rutinski” odgovara za krivično delo učinjeno u prekoračenju nužne odbrane. Dešavalo se čak da „automatski” odgovara za krivično delo učinjeno nakon što je napad već prestao, odnosno za slučaj ekstenzivnog prekoračenja nužne odbrane”, napisao je profesor Škulić u „Zborniku Pravnog fakulteta”.

Čini se da naša stručna javnost, a naročito ona koja je laička, a koja se zbog nekih  drastičnih primera iz prakse u novije vreme posebno zainteresovala za nužnu odbranu, slabo uočava ili čak sasvim ignoriše pravilo, da je u većini država SAD jedan od uslova za postojanje nužne odbrane (samoodbrane/odbrane drugih), da se primenjuje sila koja je proporcionalna napadu.

– Zakonodavac ima priliku da razmisli i oceni „hladne glave” da li sadašnja definicija nužne odbrane i uslovi za njeno postojanje i prekoračenje u Krivičnom zakoniku Srbije, ali i prema vladajućim stavovima naše prilično „konzervativne” sudske prakse, suštinski odgovaraju potrebama i realnim društvenim uslovima.

Takođe, treba razmisliti  da li takvi uslovi odgovaraju građanima, te da eventualno, ako oceni da je to zaista potrebno ili čak neophodno, uvede i određene zakonske modifikacije, za koje načelno smatramo, da svakako, ne bi trebalo da budu radikalnog karaktera”, smatra profesor Milan Škulića.