Povećana moralna odgovornost lekara

Davno sam napustio „Žutu kuću”, ali sam zapamtio načelo Rimskog prava: „Iustitia est ius suum quique tribuere”, to jest „Pravda je svakom svoje dati”. U „Belekspo centru” na Novom Beogradu primio sam i drugu vakcinu. Po drugi put sam se zadivio savršenstvom organizacije vakcinisanja. Kao pratilac, primetio sam da je ovaj postupak savršeno organizovan i u Domu zdravlja „Zvezdara”. U obe ove ustanove ulazio sam s bojazni da ću zateći izmorene i stoga natmurene zdravstvene poslenike. Prijatno sam iznenađen da oni postupaju uljudno kao da su se tek vratili s godišnjeg odmora. Kao građanin imam grižu savesti zbog njihovog nepriznatog žrtvovanja za zdravlje i život naroda. Jedino što mogu da učinim za njih je da postupim po pravilu starinskog običajnog prava: „Greh je prećutati dobro delo”. Nije dovoljno dobro delo priznati „u sebi” ili u „četiri oka”. Dobro delo i one koji ga čine treba obnarodovati da bi se svi podsticali da čine dobra dela. Samo tako možemo napredovati kao zajednica.

Platon je pre dve i po hiljade godina sročio dve poruke, koje su izdržale sud vremena. Jedna je „Mudrost je ne plesti se u svašta”, a druga – „Društvo će najbolje napredovati ako svaki član bude radio posao koji najbolje zna”. Nepoštovanje ovih poruka preti da poništi nadljudske napore zdravstvenih radnika zatočenih u skafanderima. Priučeni „epidemiolozi” otežavaju sprovođenje mera koje preporučuju učeni epidemiolozi. To je, pre svega, nepoštovanje medicinskog dela Kriznog štaba, koji je sastavljen od ljudi od zanata. Drugo, ima lekara koji iz dobrih namera mogu da naprave zlo. Naime, lekari u narodu uživaju više poverenje nego bilo koja druga struka. U ruskom jeziku za lekara se kaže da je „vrač”, to jest postoji vera u magičnu moć lekara. Zbog toga je moralna odgovornost lekara povećana. Lekar, kao i svaki drugi građanin, ima pravo da se ne vakciniše, ali nema moralno pravo da to javno iznosi, jer će se mnogi povesti za njim i, možda, to platiti glavom. Posebno je opasno kad preko televizije osoba koja se predstavi kao lekar počne da dokazuje kako je vakcinacija protivustavna, jer narušava telesni integritet. Po tom priučenom tumačenju Ustava trebalo bi zabraniti hirurgiju. Kako će hirurg nekome da spasi život presađivanjem srca, ako mu ne „naruši” telesni integritet? Treba li prvo da zatraži dozvolu Ustavnog suda, koju pacijent ne bi živ dočekao? Uzgred rečeno, u Starom Rimu je vladalo shvatanje da je zaštita zdravlja naroda zadatak države iznad svih zakona.

Ukratko, odlučivanje o merama za borbu protiv epidemije, a time i o vakcinaciji, treba da odlučuju oni koji za to imaju legitimaciju – epidemiolozi, virusolozi, infektolozi i imunolozi.

Blagoje S. Babić
Beograd