Teško je sada praviti planove

Otkazana su mi sva gostovanja u Češkoj, Nemačkoj, Italiji i Rumuniji, koja su već bila zakazana u momentu proglašenja pandemije, gde je trebalo da nastupim prvi put u operama „Pajaci”, „Kavalerija Rustikana” i „Plašt”, kao i da nastavim s izvođenjima opere „Bal pod maskama”, kaže Dragutin Matić, bariton Narodnog pozorišta u Beogradu. I potom dodaje:

– Pandemija je izazvala prvenstveno ekonomsku krizu koja će se vremenom sve više produbljivati, a samim tim trpi i umetnost i sve profesije uže i šire vezane za nju. Trudim se da treniram fizički koliko je moguće s obzirom na ograničenja, uz samostalno pevanje uloga koje su mi već na repertoaru, jer je vokalna kondicija podjednako važna kao i fizička.

Dragutin Matić potiče iz porodice muzičara, a o počecima svog umetničkog školovanje ovako priča:

– Opera i muzika su mi zbog umetničke porodice uvek bile bliske. Prve korake sam napravio sa svojim roditeljima i ujakom baritonom Slobodanom Stankovićem, da bih potom nastavio da se usavršavam s našom čuvenom primadonom prof. Radmilom Bakočević. Posle položene audicije za operski studio Narodnog pozorišta 2010. godine, po dobitku stipendije, odlazim u Nemačku i upisujem Muzičku akademiju u Vircburgu, u klasi Leandre Overman. Za nju sam čuo od mnogih studenata s naših prostora ne znajući da je zapravo reč o kćerki našeg poznatog mecosoprana Đurđevke Čakarević. Naša divna saradnja je nažalost prekinuta kada je prof. Overman preminula usled bolesti. Svoje studije završio sam s prof. Čeril Studer. Trudio sam se da od svih pedagoga usvojim ono što je bilo najkorisnije za moj glas i moju umetničku ličnost.

O iskustvima inostranih gostovanja naš sagovornik priznaje:

– Naravno, nisu sva iskustva podjednako lepa i upečatljiva. Nivoi produkcija umnogome zavise od uložene količine novca, ali i nivoa umetnika. Uvek mi se činilo da gostujući umetnik mora svoj kvalitet da potvrđuje iz dana u dan i da je za naše umetnike s ovih prostora teže da se probiju na svetskoj sceni. Teže je, ali ne i nemoguće, naravno. Potreban je ogroman rad, upornost, talenat, odricanje i, naravno, malo sreće.

Na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu Dragutin Matić je debitovao ulogom Grofa Lune u Verdijevoj operi „Trubadur”, a predstavio se i kao Renato u Verdijevoj operi „Bal pod maskama”. Odnedavno, peva ulogu Nabuka u istoimenom Verdijevom delu, kao i Figara u Rosinijevom „Seviljskom berberinu”. Naša publika ga pamti u Štrausovoj opereti „Slepi miš” u ulozi Doktora Falkea. Značajnu saradnju ostvario je sa SNP-om u Novom Sadu. Iskustvo u izvođenju operete obogatio je i ulogom Grofa Danila u Leharovoj opereti „Vesela udovica”, koju je dve sezone uspešno izvodio u Narodnom pozorištu u Sarajevu.

– Moja saradnja s Narodnim pozorištem počinje 2010. godine kada sam postao član operskog studija. Nešto kasnije sam debitovao u ulozi Grofa Lune u Verdijevom „Trubaduru” i nastavio da nižem uloge iz Verdijevog repertoara, koji mi se nekako činio najpodesnijim za moj tip glasa. Do 35. godine otpevao sam većinu glavnih uloga Verdijevog repertoara. Posebno bih izdvojio ulogu Rigoleta, koja osim što je moja omiljena, mislim da je i najbolje prihvaćena od publike. U ovoj 2021. godini sam, posle dugogodišnje saradnje, postao stalni član Narodnog pozorišta i nadam se da ću u narednim godinama biti u mogućnosti da se oprobam u mnogim novim ulogama, jer ipak je najlepše pevati pred svojom publikom, u svome gradu i u svojoj zemlji.

U vremenu kada je nezahvalno planirati Matić ističe da on to ipak radi, a o izazovima i novim predstavama naš sagovornik kaže:

– Veoma je teško praviti planove i nadam se da će neki prethodno zakazani angažmani ponovo biti aktuelni kada se situacija smiri. Naravno, predstavljanje u novim produkcijama i operskim kućama je svakom umetniku izazov, a možda najveći je održati svoj nivo kvaliteta ili ga čak i podići. Od novih uloga se nadam da ću biti u mogućnosti da se oprobam kao Magbet, naslovni lik čuvene Verdijeve opere. Osim izuzetno teške vokalne partije izazovno je i odglumiti to Šekspirovo vrhunsko delo, a naročito scenu ludila. Na kraju krajeva, opera bez scene i glume ne bi bila to što jeste već stotinama godina.