Тешко је сада правити планове

Отказана су ми сва гостовања у Чешкој, Немачкој, Италији и Румунији, која су већ била заказана у моменту проглашења пандемије, где је требало да наступим први пут у операма „Пајаци”, „Кавалерија Рустикана” и „Плашт”, као и да наставим с извођењима опере „Бал под маскама”, каже Драгутин Матић, баритон Народног позоришта у Београду. И потом додаје:

– Пандемија је изазвала првенствено економску кризу која ће се временом све више продубљивати, а самим тим трпи и уметност и све професије уже и шире везане за њу. Трудим се да тренирам физички колико је могуће с обзиром на ограничења, уз самостално певање улога које су ми већ на репертоару, јер је вокална кондиција подједнако важна као и физичка.

Драгутин Матић потиче из породице музичара, а о почецима свог уметничког школовање овако прича:

– Опера и музика су ми због уметничке породице увек биле блиске. Прве кораке сам направио са својим родитељима и ујаком баритоном Слободаном Станковићем, да бих потом наставио да се усавршавам с нашом чувеном примадоном проф. Радмилом Бакочевић. После положене аудиције за оперски студио Народног позоришта 2010. године, по добитку стипендије, одлазим у Немачку и уписујем Музичку академију у Вирцбургу, у класи Леандре Оверман. За њу сам чуо од многих студената с наших простора не знајући да је заправо реч о кћерки нашег познатог мецосопрана Ђурђевке Чакаревић. Наша дивна сарадња је нажалост прекинута када је проф. Оверман преминула услед болести. Своје студије завршио сам с проф. Черил Студер. Трудио сам се да од свих педагога усвојим оно што је било најкорисније за мој глас и моју уметничку личност.

О искуствима иностраних гостовања наш саговорник признаје:

– Наравно, нису сва искуства подједнако лепа и упечатљива. Нивои продукција умногоме зависе од уложене количине новца, али и нивоа уметника. Увек ми се чинило да гостујући уметник мора свој квалитет да потврђује из дана у дан и да је за наше уметнике с ових простора теже да се пробију на светској сцени. Теже је, али не и немогуће, наравно. Потребан је огроман рад, упорност, таленат, одрицање и, наравно, мало среће.

На сцени Народног позоришта у Београду Драгутин Матић је дебитовао улогом Грофа Луне у Вердијевој опери „Трубадур”, а представио се и као Ренато у Вердијевој опери „Бал под маскама”. Однедавно, пева улогу Набука у истоименом Вердијевом делу, као и Фигара у Росинијевом „Севиљском берберину”. Наша публика га памти у Штраусовој оперети „Слепи миш” у улози Доктора Фалкеа. Значајну сарадњу остварио је са СНП-ом у Новом Саду. Искуство у извођењу оперете обогатио је и улогом Грофа Данила у Лехаровој оперети „Весела удовица”, коју је две сезоне успешно изводио у Народном позоришту у Сарајеву.

– Моја сарадња с Народним позориштем почиње 2010. године када сам постао члан оперског студија. Нешто касније сам дебитовао у улози Грофа Луне у Вердијевом „Трубадуру” и наставио да нижем улоге из Вердијевог репертоара, који ми се некако чинио најподеснијим за мој тип гласа. До 35. године отпевао сам већину главних улога Вердијевог репертоара. Посебно бих издвојио улогу Риголета, која осим што је моја омиљена, мислим да је и најбоље прихваћена од публике. У овој 2021. години сам, после дугогодишње сарадње, постао стални члан Народног позоришта и надам се да ћу у наредним годинама бити у могућности да се опробам у многим новим улогама, јер ипак је најлепше певати пред својом публиком, у своме граду и у својој земљи.

У времену када је незахвално планирати Матић истиче да он то ипак ради, а о изазовима и новим представама наш саговорник каже:

– Веома је тешко правити планове и надам се да ће неки претходно заказани ангажмани поново бити актуелни када се ситуација смири. Наравно, представљање у новим продукцијама и оперским кућама је сваком уметнику изазов, а можда највећи је одржати свој ниво квалитета или га чак и подићи. Од нових улога се надам да ћу бити у могућности да се опробам као Магбет, насловни лик чувене Вердијеве опере. Осим изузетно тешке вокалне партије изазовно је и одглумити то Шекспирово врхунско дело, а нарочито сцену лудила. На крају крајева, опера без сцене и глуме не би била то што јесте већ стотинама година.