Da li je potrebna reforma koncepta nužne odbrane

Nužna odbrana je jedan od najstarijih instituta opšteg dela krivičnog prava. Njeno postojanje nije sporno ni u krivičnopravnoj teoriji, ni u praksi. Ono što izaziva dileme su njene granice. Jedno od centralnih pitanja je da li je dozvoljeno prouzrokovati posledicu povrede života i tela napadača ukoliko je napad upravljen na imovinu tj. na neko imovinsko dobro?  Da li je i tada isključeno postojanje krivičnog dela ili se radi o prekoračenju granica nužne odbrane ili se ovaj institut uopšte ne može primeniti?

Odredba o nužnoj odbrani je doživela svoju izmenu 2006. godine zbog krajnje restriktivnih tumačenja uslova za njeno postojanje od strane sudske prakse. Najužim jezičkim tumačenjem uslova „od sebe ili drugog” dolazilo se do zaključka da je potrebno da je napad upravljen na lično dobro (život, telesni integritet ili slobodu). Postojao je rezervisan stav u odnosu na primenu nužne odbrane u slučaju napada na imovinu. Na taj način je odbijanje napada na imovinu neopravdano bilo izostavljeno iz opsega nužne odbrane. Sudska praksa se opredelila za bukvalno tumačenje tadašnje formulacije „od sebe ili drugog” verovatno jer je u tom slučaju bilo jednostavnije i lakše procenjivati uslov da je odbrana neophodno potrebna.

Zakonodavac je, u Krivičnom zakoniku koji je stupio na snagu 01. 1.2006, precizirao odredbu koja se odnosila na nužnu odbranu.  Prema slovu važećeg Krivičnog zakonika (član 19. stav 2) nužna odbrana je: „ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugog odbije istovremeni protivpravni napad”. Pojam napadnuto dobro više nije i ne sme da bude nepoznanica koja omogućava različita tumačenja. Napad je uperen protiv bilo kojeg pravom zaštićenog dobra. To može biti život, telo, sloboda, imovina i sl.

Koje se još nedoumice danas pojavljuju nakon eksplicitno formulisanog uslova „od svog dobra ili dobra drugog”? Prva se odnosi na istovremenost napada i odbrane. Vremenske granice nužne odbrane ne bi trebalo da budu sporne. Naime, istovremenost postoji sve dok napad traje, ali i onda kada on neposredno predstoji (ne može se radnja odbrane preduzimati nakon prestanka napada). Pojam „neposredno” treba tumačiti u skladu sa okolnostima konkretnog slučaja ali je to svakako vrlo kratko vreme pre početka napada. U praksi se uslov istovremenosti već tumači tako da on podrazumeva i napad koji neposredno predstoji te nema potrebe za izmenom odredbe o nužnoj odbrani, iako se na tome u poslednjem periodu insistira.

Druga nedoumica je vezana za utvrđivanje uslova da je odbrana neophodno potrebna što je jedno od najspornijih pitanja. Tu je nemoguće dati precizne kriterijume koji bi važili za svaki pojedinačni slučaj. Smernice svakako postoje. Treba poći od intenziteta napada i upotrebljenih sredstava, načina i sredstava koja su stajala na raspolaganju napadnutom i sl. U teoriji se uglavnom ističe da je potrebno u najvećoj mogućoj meri štedeti dobra napadača a da se pri tome ne ugrozi efikasnost odbrane! Treba primeniti ona sredstva za odbijanje napada koja su u tom momentu nužna. Do velike, očigledne nesrazmere između vrednosti napadačevog dobra i dobra koje se brani ne sme doći. Ne sme se povrediti znatno vrednije dobro napadača od dobra koje je napadnuto i to su ujedno najvažnije socijalno-etičke granice nužne odbrane (odbrana „po svaku cenu” nije prihvatljiva). Ali treba, sa druge strane, naglasiti da pravo na nužnu odbranu nije uslovljeno jednakom vrednošću pravnog dobra koje je objekt napada, jer se i pravno dobro manje vrednosti može braniti povredom napadačevog dobra koje ima veću vrednost. Napadnuta osoba nije u stanju da uvek proceni granicu dozvoljene odbrane pa u tom smislu izvestan rizik mora da snosi i napadač.

Šta to u praksi znači?  Upotrebu vatrenog ili drugog oružja kojim se dovodi u opasnost život napadača treba brižljivo tumačiti. Ukoliko bi se u slučaju kada se, primarno, napadaju život i telo upotrebilo vatreno oružje za odbranu, koje dovodi u opasnost život napadača, tu se ne bi moglo govoriti o nesrazmeri ili neproporcionalnosti. Takođe, u slučaju npr. teške krađe provaljivanjem ili obijanjem zatvorenog prostora (npr. stana ili kuće) gde je primarni objekat zaštite imovina, ako se radi o napadaču koji je naoružan i spreman da to oružje upotrebi, ne može biti govora o nesrazmeri. U našem krivičnom pravu ne postoje posebna pravila koja se odnose na nužnu odbranu u prostoru stana. Potrebno je analizirati okolnosti konkretnog slučaja i prepustiti sudu da utvrđuje postojanje svih uslova napada i odbrane. Situacija u kojoj vlasnik stana zatiče napadača u stanu mu dozvoljava da se brani, pogotovo ako nije sporna spremnost napadača da upotrebi silu, što se, moramo priznati, u praksi veoma teško utvrđuje. Sa druge strane, ako se stvarno radi o krajnjoj nesrazmeri gde preti samo neznatna šteta, krade se stvar male vrednosti – sitno delo krađe, institut nužne odbrane se ne može primeniti. U praksi je najteže utvrditi granice dozvoljene odbrane u slučaju napada na imovinu „većeg obima” ukoliko dođe do povrede napadača. U ovim situacijama bi povreda napadača trebala da bude krajnje sredstvo.

Istina je da sudovi u praksi vrlo često prihvataju da postoji prekoračenje granica nužne odbrane. U slučaju prekoračenja uslova da je odbrana bila neophodno potrebna (intenzivni eksces) postoji krivično delo, ali se takvom učiniocu kazna može ublažiti.  U slučaju da je do prekoračenja došlo usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom učinilac se može i osloboditi od kazne. U slučaju provala u kuće i stanove eventualno bi se mogla primeniti odredba koja se odnosi na prekoračenja granica nužne odbrane zbog prepasti izazvane napadom što bi onda vodilo oslobođenju od kazne.

Problemi u primeni odredbe u praksi ne znače da je neophodno pristupiti izmenama i dopunama. Čini se da je ipak sve stvar tumačenja od strane pravosudnih organa.  Međutim, značajno je i upoznavanje građana sa krivičnopravnim odredbama, ne samo onih koji postupaju u nužnoj odbrani već i potencijalnih napadača na tuđu imovinu što može da predstavlja i faktor odvraćanja takvih učinilaca da ne vrše krivična dela.

Redovni profesor, Kriminalističko-policijski univerzitet u Beogradu