Biti mlad i slavan u Parizu, kao Vlaho Bukovac

Kao pravi romaneskni junak avanturista živeo je Vlaho Bukovac (1855–1922), slikar, vrsni portretista, virtuoz četkice, majstor svetlosti, kako ga je opisao Marko Car, povodom reizdanja umetnikove knjige „Moj život” u Srpskoj književnoj zadruzi 1924. godine. Upravo je to izdanje poslužilo izdavačkoj kući Gradac za novo, iz 2021. godine. Prvi put, Bukovčev životopis štampan je 1918. godine u Zagrebu.

Detinjstvo Bukovca, u rodnom Cavtatu, bilo je teško, ali umetnik je iz tih prvih dana poneo slike koje su postale deo njegove duhovnosti i odnosa prema životu i umetnosti. Pamtio je zvona na katedrali u Dubrovniku, na Dan Svetog Vlaha, a jedan od tih upečatljivih prizora pružila mu je i majka, koja je na razboju tkala pri svetlosti čkiljave sveće. Žene iz Konavla govorile su joj da ima zlatne ruke, a kasnije će u Americi i Vlaho dobiti sličan kompliment od Tripala, gazde za koga je radio.

„Tripalo dođe jedan dan da me poseti. Kad me vide i ugleda moje poslednje radove, uhiti me za obe ruke i zanosno poviknu: `Vidim da ti je Bog dao zlatne ruke, pa ti se iz sveg srca radujem, moj Vlaho, i želim ti svaku sreću!`”, scena je koju je opisao umetnik.

Pre nego što je dostigao blaženstvo mira i pohvala, kao akademski slikar i profesor u Pragu, pre nego što će naslikati čuvenu „Veliku Izu”, uraditi portrete Obrenovića i Karađorđevića, knjaza potonjeg kralja Nikole I na Cetinju, biskupa Štrosmajera, Franje Josifa I, Vlaho Bukovac proći će put radnika i pomorca, bruseći svoj slikarski dar ne iz teorije, već iz iskustva, istinskog nadahnuća i posmatranja ljudi i sveta.

Za prave nedaće doznaje tek pošto sa stricem odlazi u Ameriku, gde je radio doslovno kao sluga. Posle dundove iznenadne smrti, tetka ga smešta u popravni dom na Harts ajlendu, pod izgovorom da ga šalje na koledž. Dečak je tamo trpeo glad, batine, bolest i hladnoću, a bolje će mu biti tek kada je učitelju priznao kakvom je nepravdom tu doveden. Prvi Božić koji je proveo u Americi bio je samotan, osuđenički, a umetnik je govorio da ga je zapamtio za čitav život.

Po povratku u Cavtat, opet je osetio potrebu za avanturom, pa je jedrio put Carigrada, a onda ponovo za Ameriku. U Kaliforniji je između poslova upoznao Isaka Lustiga, rodom iz Praga, koji mu je dao pristojan smeštaj i za koga je tokom dvadeset dana izradio tri portreta. Slikarstvo je učio kod majstora Tojetija, poreklom iz Rima, a izlagao je u to vreme u radnji „Moris i Švab”.

„U San Francisku počeše o meni da govore, iako, doduše, porudžbe slika u poslednje vreme ne bijahu bogzna kako obilne. Amerikanac u to doba nije imao mnogo vere u umeće svojih sunarodnika, i kad mu je kakva umetnička rabota bila potrebna, on je to dobavljao iz Evrope. Ja im to ne upisujem u greh: take su bile prilike. Krivo mi je samo što sam baš ja morao ići u Ameriku da učim slikarstvo i da se tamo spremam za umetnika! Međutim, da nije bilo Isaka Lustiga nikad ne bih postigao ono za čim sam težio, Lustiga kome ću dužnik biti do groba!”, pisao je Bukovac.

Ipak će parisko razdoblje biti deo njegovog umetničkog procvata, u školi kod profesora slikanja Kabanela, a proviđenje ga je tamo odvelo preko srpskog pesnika i dubrovačkog vlastelina Meda Pucića. Njemu se dopala Bukovčeva slika „Turkinje u haremu”, a umesto odlaska u Rim, preporučio mu je umetničke škole Pariza, gde se i sam upravo uputio. Pucić mu je predložio da porodično ime Fađoni prevede u slovensko Bukovac, što je umetnik i učinio.

Ubrzo je Bukovac uspeo da izlaže u pariskom Salonu, začuđujući svojim talentom i samostalnim obrazovanjem profesora Kabanela. Prva slika koju je ponudio bila je „Crnogorka na odbrani”.

Upravo je u toj pariskoj fazi Bukovac usvojio shvatanja lepote antičkih majstora, sklad i savršenstvo starih grčkih statua. Poredio je te ideale sa modernističkim, koji često predstavljaju negaciju svake lepote, karikaturu estetike, kako je govorio.

Ideju za „Veliku Izu” Bukovac je dobio čitajući list „Lantern”, u kojem su izlazili nastavci istoimenog romana Aleksandra Buvijea. Kao model poslužila mu je mlada konobarica koju je zapazio u jednoj kafani. Slika je primljena u Salon 1882. godine, postajući glavna atrakcija izložbe.

„Biti mlad i slavan u Parizu! Zar sam u to doba mogao sanjati išta lepše na svetu?! Sam taj uspeh mogao je da iskupi sve muke i patnje, koje su me do tog časa pratile”, Bukovčeve su reči. Deset dana po otvaranju Salona, ovo delo otkupio je bogati Englez za pet hiljada franaka, da bi potom prešlo u ruke Ričardu Ledu iz Vest-Derbija, kod Liverpula.

U Srbiji, Bukovac opisuje kraljevski dvor Milana Obrenovića i kraljice Natalije, čije je portrete radio, a začudilo ga je monarhovo interesovanje za umetnost i slikarstvo. Naslikao je portrete i prestolonaslednika Aleksandra, kao i lekara i pripovedača Laze Lazarevića. Boravak na Cetinju i saradnju sa knjazom, potom kraljem, Nikolom nazvao je crnogorskom avanturom, koja je bila nabijena napetošću i čekanjem na vladara kao modela, dok je u međuvremenu slikao kraljevsku porodicu.

Imajući u Parizu sopstveni atelje, Bukovac je naslikao i portret dr Valtasara Bogišića, koji je u to doba sastavljao građanski zakonik za Crnu Goru. U Salonu je umetnik izlagao već 17 puta, izvan svetskih izložbi 1889. i 1900. godine.

U mirnijoj životnoj fazi, od 1892. godine, kada je zasnovao porodicu, uz podršku biskupa Štrosmajera, čiji je portret naslikao u Đakovu, Bukovac se vratio u Zagreb, gde je aktivno učestvovao u umetničkom životu, u stvaranju Umetničkog paviljona. Istakao se i izložbama u Pešti i Beču, gde je slikao Franju Josifa I. Iako je u Beču doživeo relativan uspeh i uradio sedam portreta, osetio je da taj grad nije za njega. Posao profesora pronašao je na Akademiji u Pragu, gde je došao 1903, a ova životna ispovest završava se 1917. godine.

Vlaho Bukovac nije pristajao na teorije o umetnosti, „filozofiranje u slikarstvu” bilo mu je nezamislivo. Smatrao je da su samouki umetnici pošteniji od modernista, futurista, kubista, koji su svojim slikama unesrećili svet. Ti žutokljuni artisti, kako ih je zvao, nisu se obazirali na stare majstore, a onima koji nisu shvatali „njihova drljanja” govorili su da su glupavi. Umetnost ne trpi recepte, kako je govorio Bukovac, koji je verovao u svetlost, kao najveću istinu i lepotu. „Boja je sve, svetlost je boja”, smatrao je, kao i to da je dar posmatranja umetnikova snaga.