Eksplozivna pobuna u lice nepravednog sveta

Kada na jedno venčanje na neodređenoj meksičkoj lokaciji počnu da jurišaju demonstranti, a to bude samo deo šireg sveopšteg ustanka koji vodi do šokantnog državnog udara, film meksičkog scenariste, reditelja i producenta Mišela Franka (1979) „Novi poredak” (New Order/Nuevo Orden) uzdrma gledaoca svesnog svih mogućih društvenih, staleških i rasnih nepravdi koje postoje na ovom svetu.

Za „Novi poredak” ovaj kultni meksički reditelj, tvorac filmova poput „Hronični”, „Aprilova ćerka”, „Nakon Lucije”, „Danijel i Ana” (nagrađivanih, inače, i u Kanu), jesenas je na Venecijanskom festivalu osvojio „Srebrnog lava” za najbolju režiju. Sada je na ”meniju” onlajn prolećnog izdanja Festivala autorskog filma koji se održava u organizacionom sadejstvu i sa Sarajevo festivalom na platformi ondemand.kinomeetingpoint.ba. Zahvaljujući naporima organizatora Mišel Franko je putem „Zuma” dao intervju za „Politiku”.

Evo, vidimo se sasvim lepo na distanci, gde ste trenutno?

Kod kuće, u Meksiko Sitiju, u svojoj radnoj sobi, gde uglavnom i provodim vreme.

Kakva je trenutno situacija sa  kovidom u Meksiko Sitiju, kako se živi?

Kako gde, ovo je ogroman grad. U siromašnijim četvrtima situacija je znatno teža, zaraza je prisutnija, manje je pomoći i zdravstveni sistem i socijalna zaštita tu zakazuje. U elitnijim delovima grada je drugačije, mnogo toga je otvoreno, radi se, izlazi i kreće. Razlike su uočljive, kao da živimo u dva različita, paralelna sveta.

Kako se vi snalazite u ovome što mediji tako rado nazivaju „nova normalnost” ili „nova stvarnost”?

Ne volim te termine koji nam se nameću spolja, ali je činjenica da se naša stvarnost menja i pribojavam se da će se tek menjati. Iza ograničenja koja nam je nametnula pandemija ovog virusa koji jeste opasan, sve više su uočljive ideje o raznoraznim ograničenjima koje stižu od vlasti u gotovo svim zemljama sveta. Solidarnost je zatajila, jaz između bogatih i siromašnih je sve veći, desnica sve više cveta. Svugde.

Vi ste, ipak, tokom pandemije uspeli iz Meksika da odete do Venecije gde ste osvojili nagradu, videla sam vas prošle jeseni u San Sebastijanu u žiriju. Koliko su za vas važni ti susreti uživo sa kolegama i sa publikom?

Bio sam i u Cirihu na festivalu, u žiriju, a i tamo sam lično predstavio svoj film. Zahvalan sam i Špancima što su me tokom oktobra 2020. ponovo pozvali da prisustvujem i bioskopskoj premijeri filma i razgovorima sa publikom. Sve u svemu, lane sam dva jesenja meseca proveo u Evropi putujući sa svojim PCR negativnim testovima koje sam stalno morao iznova da radim. Ti lični susreti i sa publikom i sa ljudima iz sveta filma imaju jedini puni smisao za stvaraoca, kao što je i za sam film najvažnije da se gleda na velikom platnu, da se prikazuju ljudima u bioskopskim ili festivalskim dvoranama. Sve drugo i drugačije prilično je besmisleno, jer nemate nikakvu povratnu reakciju. Volim s ljudima da razgovaram uživo, spontano i neograničeno. Evo i ovaj „Zum” intervju i za vas i za mene  je zamoran. Ograničeni smo i vremenski i prostorno i naša spontanost je upitna.

Siromaštvo, građanski neredi, socijalne razlike, jaz između bogatih i siromašnih, sve to je i tema vašeg „Novog poretka”?

Da, pokušao sam da istražim temu klasnog ratovanja, borbe i zloupotrebe moći, da istražim šta se sve može dogoditi kada masovne demonstracije iza kojih najčešće stoji i mnogo drugih, skrivenih namera, izmaknu kontroli. Može li tako doći i do šokantnog državnog udara i može li se to na kraju pretvoriti u sveopšti novi poredak? Poredak u kojem cilj opravdava sva moguća nasilna sredstva?

Da li ste na ideju za ovaj film došli posmatrajući meksičku stvarnost?

Ideja je proizašla iz moje zabrinutosti zbog sve većih socijalnih razlika ne samo u Meksiku, već i širom sveta. Činjenica je da Meksiko ima 60 miliona siromašnih stanovnika, da se to nije promenilo i da ništa nije učinjeno da se to promeni još od mog detinjstva. S druge strane, priča mog filma mogla je da se dogodi na mnogim mestima širom sveta. Svi smo videli „žute prsluke” u Francuskoj, građanske nerede u Čileu, Kolumbiji, Hong Kongu, Americi. U pitanju su duboke socijalne razlike, često i rasni problemi ili kombinacije jednog i drugog. Umesto da se pronađu stvarni i pravi odgovori na narastajuće probleme, mi svi vidimo pokušaje totalitarnih, najčešće desničarski orijentisanih vlada, da se vrate onom što nazivaju i smatraju normalnim. Međutim, ne bi trebalo da prihvatimo način na koji su njima stvari „normalne” i mislim da je to tempirana bomba koja će nam eksplodirati u lice pre ili kasnije.

Da li smo svi mi zajedno preblizu nekoj novoj mogućoj revoluciji?

Ne mislim da je to moguće, bar ne ona vrsta revolucije kakvu poznajemo kroz istoriju. Vlasti će pronaći način da nas drže pod kontrolom, da nas raznoraznim mehanizmima sputaju i ograniče u bilo kakvim masovnijim revolucionarnim zamislima. Ali, taj teret društvenih i socijalnih razlika i nepravdi neće nestati sam od sebe. Ostaće da tinja i da se nagomilava i u postpandemijsko vreme.

Često u medijima čitamo o masovnim ubistvima i likvidacijama u Meksiku, koliko je sve to tačno?

Nažalost, jeste tačno. Posebno su ugroženi i novinari, mnogo ih je ubijeno u poslednje vreme. Prisutan je i ogroman problem nasilja nad ženama. To je jedan od najvećih nerešenih problema o kojem se tek sada na ozbiljniji način razgovara i razmišlja. Problem su i siromaštvo i glad u ruralnim sredinama, a pandemija je samo pogoršala socijalni nesklad. Kriminalne bande i njihova „vojska  zavladali su u pojedinim  sredinama...

Kako država da reši sve te probleme?

Da bi se bilo šta rešavalo treba prvo svi da se međusobno čujemo. U Meksiku se ne čujemo dovoljno.

Film „Novi poredak” je nasilan, uznemiravajući i podsticajan za razmišljanje. Kakve ste odluke donosili da biste nam ispričali ovu i ovakvu distopijsku filmsku priču?

Tu priču sam pisao više od pet godina stalno razmišljajući u kojoj meri treba da budem suzdržan u prikazu nasilja. Da se sve ovo o čemu film priča zaista dogodilo u stvarnosti. sve bi bilo mnogo nasilnije i eksplicitnije prikazivano u medijima. U mom filmu ima scena nasilja, ali su one u najvećoj meri date kao nagoveštaj mogućeg. Na gledaocu je da domašta scenu na onim mestima na kojima je ja prekidam. Ostavljam mnogo toga samoj percepciji gledaoca, njegovom ličnom, intimnom doživljaju onoga što mu film nudi svojim sadržajem za razmatranje.