Opera ponovo u krizi?

Specijalno za „Politiku”

Minhen – Pre dvadeset godina, nemački kompozitor Hans Verner Hence, uspešan i na operskom polju, inicirao je u Minhenu bijenalski Međunarodni festival savremenog muzičkog pozorišta kao eksperimentalnu scenu za mlade i poznate kompozitore, u vidu radionica, sa novim načinom rada – sa libretistima, scenskim stvaraocima, dirigentima i pevačima. I, sve češće, predstave se pripremaju u koprodukciji sa drugim centrima, dajući im na taj način mogućnost da na festivalu u Minhenu pokažu svoje rezultate.

Od početka, i širina tematike i upotrebljena sredstva izražavanja, uključujući i nove medije, prisutni su u najširem vidu: mitologija, svet bajki sve do politički angažovanih tekstova sa muzikom najrazličitije provenijencije, od tonalnosti, minimalizma, postmodernističkih postupaka, u kombinaciji s elektronskom, sve do simbioze sa kulturom i instrumentarijem istočnjačke tradicije. Mnogi su tada, a i sada, prikazali svoja prva muzičko-scenska ostvarenja, a od poručivanih šest u početku, sada četiri doživljava svetske premijere. Zahvaljujući koprodukcijama, prikazani su i u drugim gradovima, sporadično i šire, ali najčešće ostaju dokument jednog vremena. Autori najuspelijih prvenaca, danas su ugledni kompozitori, kao Adrijana Helski, Detlev Glanert, Đorđo Batisteli („Teorema”) ili, nagrađeni, Mark-Entoni Ternidž za operu „Greek” ili Hans Jirgen fon Boze za „Palatu sna 63”, itd. Slede ostvarenja još širih dimenzija, odlične Violete Dinesku, Hane Kulenti ili Kubanke, Tanje Leon – nagrađena za politički angažovanu operu sa nigerijskom tematikom „U kandžama Hijacinta”.

Od 1996. godine, Minhenski festival savremenog muzičkog teatra vodi Peter Ružička, kompozitor i dirigent, i uspešan umetnički direktor više festivala (i Salcburških svečanih igara a 2006. je izveo svih 27 Mocartovih opera). Poslednjih godina, festival je tematizovan i uz Simpozijum na istu temu (u Bavarskoj akademiji lepih umetnosti sa uglednim filozofima, teoretičarima, kompozitorima i muzikolozima). Prva tema bila je – Ima li opera budućnost? – potom su sledile: Virtuelna stvarnost (2002), ’...u nepoznato’ (2004), Lavirint/Otpor/Mi (2006), Strana bliskost (ove 2008) i sledeće, 2010, Pogled onog drugog.

Kao pedesetu premijeru Minhenskog bijenala, 2004, gledali smo sasvim neobičnu, veoma kompleksnu i hermetičnu a prvu operu uopšte poznatog britanskog kompozitora, šezdesetogodišnjeg Brajana Fernihoua „Shadowtime/Vreme senke”(o filozofu Valteru Benjaminu i njegovom stradanju) sa podnaslovom ’opera misli’. Kao njenu suprotnost doživeli smo, iste godine, duhovitu i zabavnu, modernu i u trendu, pravu ’skreč’ operu, „Bar kod” (Barcode), ’gezamtkunstverk’ više autora, scenski izuzetno osmišljenu, sa živom elektronikom i semplovima muzike klasika 20. veka (Glas, Edems, A. Pert, Majls Dejvis...) i zvukom naše svakodnevice. Pravo teatarsko otkriće odličnog tima studenata i profesora Minhenske visoke muzičke škole i Pozorišne akademije „August Everding”. Bez opterećenosti mitologijom, istorijom, tradicijom, imala je priču, šaroliku muziku i odličnu scensku realizaciju. I naravno, najviše publike tokom sve tri predstave, koliko ih redovno ima.

Ova, 2008. bila je u znaku 20-godišnjeg jubileja Minhenskog pozorišnog bijenala. Međutim, prvi put, nije bio međunarodni jer su sva četiri teatarsko-muzička komada bila sa nemačkog govornog područja. Četiri autora, dijametralno različitog profila i bez ubedljive pozitivne vizije budućeg muzičkog teatra, ponudili su nam: Austrijanac Klaus Lang, u 90-minutnoj muzičko-scenskoj predstavi „Arhitektura kiše” plašt zvukova, naizmenične tišine i uzvika iz istočnjačke prakse, sa minimalnim scenskim pokretima ali upečatljivog delovanja; predstava „Istančani sluh” Karole Baukolt, poznate kompozitorke, sva u belome, s belim licima izvođača (grupe perkusionista, troje violončelista, troje pevača i jedne klaviristkinje) uz ’live’ elektroniku, na najrazličitije načine ponudila je strane, nepoznate zvukove koji su više smetali nego ostavili utisak nekog savremenog zvučnog dešavanja, jer je čak i šum uključenog usisivača bio elektronski menjan; poznatu priču o Robinzonu Krusou i njegovom Petku na pustom ostrvu, komad Ena Pope, heterogenog i neprijatnog zvuka, nisu spasili ni odlični štutgartski „Vokalni solisti” koji su u predstavi mornari koji žele da spasu Robinzona, ali on ne želi da se vrati u društvo. Da je predstava dramaturški bolje urađena, a muzika spretnije složena...?

Studenti iz Hamburga predložili su četiri priče sa muzikom četiri mlada autora, povezane jednom režijskom rukom i scenografijom sa malim pomeranjima, koje nisu ostavile upečatljivije utiske, osim jedne odlične muzike mladog kompozitora Petera Nikolausa Hojblajna za komad „Strah”. A veče minhenske „Mikroopere”, sa tri priče o ženi u raznim dobima života, „One-Woman-Opera” i muzikom tri kompozitorke, pamtićemo zbog odlične glumice i pevačice Kornelije Melijan.

Poslednja premijera na festivalu, „Pjero-kraj noći” Jensa Jonelajta, imala je zanimljivu priču o jednom klošaru u Veneciji kome je čitave noći hladno, u magnovenju seća se raznih susreta, a kada ujutro svane sunce, on je mrtav. Lik Pjeroa je dupliran, sa odličnim glumcem i pevačem-baritonom, jedna slučajna prolaznica/mecosopran, pevala je jedinu ’ariju’, uz hor, redukovan je video, ali su impresivni i muzika i ’live’ elektronika, koje je ostvario senzacionalan „Ansambl modern” i možda najbolji dirigent festivala, mladi Juval Corn iz Izraela. Nema asocijativnu vezu sa Šenbergovim „Pjero mesečar”, ali je mnogo ima sa muzikom Luiđija Nona, kome je komad posvećen, dešava se u Nonoovoj Veneciji, i muzika je pod jakim uticajem ovog moćnika zvuka sa prepoznatljivom poetikom, a i podnaslov „Teatarski komad za slušanje lutajućih misli i zvukova” – podseća na Nonoovo poslednje ostvarenje „Prometej – Tragedija slušanja”.

Novina „Ernst-fon-Simens” muzičke fondacije, nazvana Bijenale plus, bili su koncerti najboljih evropskih kamernih ansambala koji su poneli trofej jubilarnog slavlja. I, prirodno, nameće se pitanje: Da li je opera /ponovo/ u krizi?