Опера поново у кризи?

Специјално за „Политику”

Минхен – Пре двадесет година, немачки композитор Ханс Вернер Хенце, успешан и на оперском пољу, иницирао је у Минхену бијеналски Међународни фестивал савременог музичког позоришта као експерименталну сцену за младе и познате композиторе, у виду радионица, са новим начином рада – са либретистима, сценским ствараоцима, диригентима и певачима. И, све чешће, представе се припремају у копродукцији са другим центрима, дајући им на тај начин могућност да на фестивалу у Минхену покажу своје резултате.

Од почетка, и ширина тематике и употребљена средства изражавања, укључујући и нове медије, присутни су у најширем виду: митологија, свет бајки све до политички ангажованих текстова са музиком најразличитије провенијенције, од тоналности, минимализма, постмодернистичких поступака, у комбинацији с електронском, све до симбиозе са културом и инструментаријем источњачке традиције. Многи су тада, а и сада, приказали своја прва музичко-сценска остварења, а од поручиваних шест у почетку, сада четири доживљава светске премијере. Захваљујући копродукцијама, приказани су и у другим градовима, спорадично и шире, aли најчешће остају документ једног времена. Аутори најуспелијих првенаца, данас су угледни композитори, као Адријана Хелски, Детлев Гланерт, Ђорђо Батистели („Теорема”) или, награђени, Марк-Ентони Терниџ за оперу „Greek” или Ханс Јирген фон Бозе за „Палату сна 63”, итд. Следе остварења још ширих димензија, одличне Виолете Динеску, Хане Куленти или Кубанке, Тање Леон – награђена за политички ангажовану оперу са нигеријском тематиком „У канџама Хијацинта”.

Од 1996. године, Минхенски фестивал савременог музичког театра води Петер Ружичка, композитор и диригент, и успешан уметнички директор више фестивала (и Салцбуршких свечаних игара а 2006. је извео свих 27 Моцартових опера). Последњих година, фестивал је тематизован и уз Симпозијум на исту тему (у Баварској академији лепих уметности са угледним филозофима, теоретичарима, композиторима и музиколозима). Прва тема била је – Има ли опера будућност? – потом су следиле: Виртуелна стварност (2002), ’...у непознато’ (2004), Лавиринт/Отпор/Ми (2006), Страна блискост (ове 2008) и следеће, 2010, Поглед оног другог.

Као педесету премијеру Минхенског бијенала, 2004, гледали смо сасвим необичну, веома комплексну и херметичну а прву оперу уопште познатог британског композитора, шездесетогодишњег Брајана Фернихоуа „Shadowtime/Време сенке”(о филозофу Валтеру Бенјамину и његовом страдању) са поднасловом ’опера мисли’. Као њену супротност доживели смо, исте године, духовиту и забавну, модерну и у тренду, праву ’скреч’ оперу, „Бар код” (Barcode), ’gezamtkunstverk’ више аутора, сценски изузетно осмишљену, са живом електроником и семпловима музике класика 20. века (Глас, Едемс, А. Перт, Мајлс Дејвис...) и звуком наше свакодневице. Право театарско откриће одличног тима студената и професора Минхенске високе музичке школе и Позоришне академије „Аугуст Евердинг”. Без оптерећености митологијом, историјом, традицијом, имала је причу, шаролику музику и одличну сценску реализацију. И наравно, највише публике током све три представе, колико их редовно има.

Ова, 2008. била је у знаку 20-годишњег јубилеја Минхенског позоришног бијенала. Међутим, први пут, није био међународни јер су сва четири театарско-музичка комада била са немачког говорног подручја. Четири аутора, дијаметрално различитог профила и без убедљиве позитивне визије будућег музичког театра, понудили су нам: Аустријанац Клаус Ланг, у 90-минутној музичко-сценској представи „Архитектура кише” плашт звукова, наизменичне тишине и узвика из источњачке праксе, са минималним сценским покретима али упечатљивог деловања; представа „Истанчани слух” Кароле Бауколт, познате композиторке, сва у беломе, с белим лицима извођача (групе перкусиониста, троје виолончелиста, троје певача и једне клавиристкиње) уз ’live’ електронику, на најразличитије начине понудила је стране, непознате звукове који су више сметали него оставили утисак неког савременог звучног дешавања, јер је чак и шум укљученог усисивача био електронски мењан; познату причу о Робинзону Крусоу и његовом Петку на пустом острву, комад Ена Попе, хетерогеног и непријатног звука, нису спасили ни одлични штутгартски „Вокални солисти” који су у представи морнари који желе да спасу Робинзона, али он не жели да се врати у друштво. Да је представа драматуршки боље урађена, а музика спретније сложена...?

Студенти из Хамбурга предложили су четири приче са музиком четири млада аутора, повезане једном режијском руком и сценографијом са малим померањима, које нису оставиле упечатљивије утиске, осим једне одличне музике младог композитора Петера Николауса Хојблајна за комад „Страх”. А вече минхенске „Микроопере”, са три приче о жени у разним добима живота, „One-Woman-Opera” и музиком три композиторке, памтићемо због одличне глумице и певачице Корнелије Мелијан.

Последња премијера на фестивалу, „Пјеро-крај ноћи” Јенса Јонелајта, имала је занимљиву причу о једном клошару у Венецији коме је читаве ноћи хладно, у магновењу сећа се разних сусрета, а када ујутро сване сунце, он је мртав. Лик Пјероа је дуплиран, са одличним глумцем и певачем-баритоном, једна случајна пролазница/мецосопран, певала је једину ’арију’, уз хор, редукован је видео, али су импресивни и музика и ’live’ електроника, које је остварио сензационалан „Ансамбл модерн” и можда најбољи диригент фестивала, млади Јувал Цорн из Израела. Нема асоцијативну везу са Шенберговим „Пјеро месечар”, али је много има са музиком Луиђија Нона, коме је комад посвећен, дешава се у Ноноовој Венецији, и музика је под јаким утицајем овог моћника звука са препознатљивом поетиком, а и поднаслов „Театарски комад за слушање лутајућих мисли и звукова” – подсећа на Ноноово последње остварење „Прометеј – Трагедија слушања”.

Новина „Ернст-фон-Сименс” музичке фондације, названа Бијенале плус, били су концерти најбољих европских камерних ансамбала који су понели трофеј јубиларног славља. И, природно, намеће се питање: Да ли је опера /поново/ у кризи?