Uskrs u Sandbostelu

„Sve više osećam malaksalost, slabost, kašljem, bolovi na levoj strani tela. Propadam lagano, ali znam, sigurno. Možda je poslednja godina ovog bednog života. (...) Hladnoća ulazi u kosti. Sobu uopšte ne provetravamo, jer su rupe na zidovima od tavanice do poda. Spavamo u odelima, ne bi li nam bilo toplije. Čuje se tutnjava u daljini, naročito noću. Samo nas još Rusi mogu ugrejati. U njima je naš spas, u njima je naš vaskrs, samo da bude što pre, svi smo mnogo, mnogo bedni...”

Ove reči zapisao je u svom dnevniku 19. januara 1945. Petar Ciganović (1913–1993), rodom iz Zemuna. Beleška je nastala u Hamerštajnu, jednom od nekoliko nemačkih logora u kojima je Petar od 1941. do 1945. bio zatočenik. Usled stalnih premeštanja i loših uslova u zarobljeništvu, Ciganović se iz rata vratio sa teškim oblikom tuberkuloze.

Ipak, ne samo da mu ta 1945. nije bila „poslednja godina života”, već je u posleratno doba uz pomoć supruge Elene uspeo da zaceli bolest. Ali, pre toga, kao zarobljenik Aprilskog rata, proživeo je golgotu.

Pre Hamerštajna, Petar je 1944. bio zarobljen u Osnabriku, koji su saveznici nekoliko puta bombardovali. O tome je u svom dnevniku zabeležio: „Osnabrik je bombardovan 12. i 17. aprila, 5. juna, 13. i 26. septembra, 12. oktobra, 2. novembra i 6, 12, 15 i 17. decembra 1944. godine. Ovo bombardovanje od 6. 12. 1944. bilo je najteže koje sam doživeo. Pod tim datumom ubeležio sam 109 + 6. Toliko je bilo poginulo oficira i vojnika...”

U svojim beleškama, on je ostavio i potresno svedočanstvo o posledicama jednog od tih vazdušnih udara:

„Tamo u onim našim barakama pokušavali su jednog (zarobljenika) da izvuku iz zatrpane građe, vade, odbacuju daske... ’Stanite, stanite, moj čas je došao i meni više nema spasa, ostavite me, spasavajte druge, spasite vojnike, meni nema spasa, pozdravite mi ženu i decu’... Živ, svestan, shvata šta se oko njega dešava, živ je izgoreo. Ujutru su ga našli okrenutog ka prozoru visoko podignutih ruku, možda je pokušavao da ipak izađe iz onog plamena... Ostao je samo kostur, podignutih raširenih ruku...”

Kada je zarobljenicima saopšteno da će biti preseljeni iz Osnabrika, u logoru su osvanuli razni oglasi koje su zatočenici isticali, nudeći trampu ili kupoprodaju cigaretama ili logorskim rajhsmarkama:

– Prodajem ručni sat „omega” za 150 američkih cigareta

– Zamena za jedan paket američkih cigareta jedan kg pasulja (a drugim rukopisom dopisano: „Hoćeš li i slanine?”)

– Kupujem svaku (i najmanju) količinu lešnika i oraha

– Knjige za 7. razred za cigarete

– U baraci svakog dana vršim porudžbine za krpljenje, krojenje, šivenje. Veliki izbor šajkača

– Okazion, nova „omega”, sjajna prilika, za cigarete

– Kolica za prenos stvari, kofer srednji, pidžama iz kairskog paketa

– Sve vrste konzervi, i otvorene, kupujem za marke

– Konzerva (riblje sardine) jedan kg za odgovarajuću količinu slanine

Nakon Hamerštajna, gde su proveli nekoliko meseci, zarobljenici su ponovo evakuisani. Uzmičući pred savezničkim kopnenim snagama, Nemci su ih marta 1945. premestili u Sandbostel. Ipak, već početkom proleća, nemački vojnici su napustili logor, praktično ga prepustivši na upravu zatočenicima, koji su čekali savezničke vojske svojih zemalja da ih oslobode i vrate u otadžbinu. Prvi su to dočekali engleski, francuski i američki zarobljenici. Srbi i Rusi su još neke vreme ostali u Sandbostelu dok nisu i oni dočekali slobodu.

Do tada, hranu su nabavljali u obližnjem selu, kupujući je od seljaka za cigarete. To nije bilo lako, jer su usput bili i dalje pod nemačkom vatrom. Ali, Petra Ciganovića i njegove ratne drugove to nije sprečilo da u maju pravoslavni Uskrs obeleže u Sandbostelu. Na Veliki petak, Petar i još četvorica zarobljenika su iz sela doneli jaja, brašna, luka, čak i – prase. Dva dana kasnije, Vaskrs su proslavili zajedno sa ruskim zarobljenicima.