O ustaškom pokretu i Jasenovcu

Ovih dana se obeležava godišnjica kraja Holokausta u Drugom svetskom ratu. O tome se dosta govori i piše u medijima, a ima i filmova o zločinima hrvatskih ustaša iz navedenog perioda. Motivi i metode koje je koristila ta organizacija su predmet za psihijatre i psihopatologe. Zanimljiv je detalj iz filma „Dara iz Jasenovca”, kad se časna sestra obraća logorašicama pitanjem gde su im braća i muževi. Logorašice odgovaraju da ne znaju i ispitivačica zaključuje kako su im mnogo dobra doneli ti njihovi partizani.

Iz toga bi neko zaključio da su ustaški zločini posledica nastanka partizanskog pokreta u Hrvatskoj. Taj stav je potpuno pogrešan, jer je istina obrnuta, tj. nastanak partizana je posledica ustaških zločina. Genocid je počeo već u aprilu 1941. godine, a ustanak je buknuo krajem jula iste godine. Činjenica je da ustaški gubici u sukobima s partizanima još više pojačavaju represalije u logorima, pa neki zaključuju da bi Srbi i ostali logoraši mnogo bolje prošli da nije bili otpora ustaškoj vlasti. Koliko znam, tako nešto je izjavio i aktuelni predsednik Hrvatske. To bi moglo da važi za Gandija, ali na ovim prostorima, posebno među Srbima, važilo je ono njegoševsko iz „Gorskog vijenca” da je najsvetija dužnost „tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga poznaniju prava”.

I ovde neki koriste reč ustaša kao sinonim za Hrvata i smatram da je to pogrešno. Bilo je, a i danas ima nemali broj Hrvata, koji su osuđivali i osuđuju zločine u doba NDH. U doba rata ustaška propaganda je bila izuzetno agresivna i naravno – lažna, stvarajući tako lažnu sliku u hrvatskoj javnosti. Išlo se dotle da bi ustaše izvršile zločin nad nedužnim hrvatskim civilima, a onda bi, preko svoje štampe, za to optuživali Srbe. Neki pripadnici ustaškog pokreta bili su zgroženi zločinima svojih drugova, pa su napuštali taj pokret i otišli drugim životnim putevima.

U partizanima je bilo i Hrvata, mahom komunista. Opširnije o svemu iznetom može se pročitati u knjizi Milana Bulajića „Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine”.

Miodrag Poleksić,
profesor u penziji, Beograd