О усташком покрету и Јасеновцу

Ових дана се обележава годишњица краја Холокауста у Другом светском рату. О томе се доста говори и пише у медијима, а има и филмова о злочинима хрватских усташа из наведеног периода. Мотиви и методе које је користила та организација су предмет за психијатре и психопатологе. Занимљив је детаљ из филма „Дара из Јасеновца”, кад се часна сестра обраћа логорашицама питањем где су им браћа и мужеви. Логорашице одговарају да не знају и испитивачица закључује како су им много добра донели ти њихови партизани.

Из тога би неко закључио да су усташки злочини последица настанка партизанског покрета у Хрватској. Тај став је потпуно погрешан, јер је истина обрнута, тј. настанак партизана је последица усташких злочина. Геноцид је почео већ у априлу 1941. године, а устанак је букнуо крајем јула исте године. Чињеница је да усташки губици у сукобима с партизанима још више појачавају репресалије у логорима, па неки закључују да би Срби и остали логораши много боље прошли да није били отпора усташкој власти. Колико знам, тако нешто је изјавио и актуелни председник Хрватске. То би могло да важи за Гандија, али на овим просторима, посебно међу Србима, важило је оно његошевско из „Горског вијенца” да је најсветија дужност „тирјанству стати ногом за врат, довести га познанију права”.

И овде неки користе реч усташа као синоним за Хрвата и сматрам да је то погрешно. Било је, а и данас има немали број Хрвата, који су осуђивали и осуђују злочине у доба НДХ. У доба рата усташка пропаганда је била изузетно агресивна и наравно – лажна, стварајући тако лажну слику у хрватској јавности. Ишло се дотле да би усташе извршиле злочин над недужним хрватским цивилима, а онда би, преко своје штампе, за то оптуживали Србе. Неки припадници усташког покрета били су згрожени злочинима својих другова, па су напуштали тај покрет и отишли другим животним путевима.

У партизанима је било и Хрвата, махом комуниста. Опширније о свему изнетом може се прочитати у књизи Милана Булајића „Усташки злочини геноцида и суђење Андрији Артуковићу 1986. године”.

Миодраг Полексић,
професор у пензији, Београд