Inicijativa EU, već viđeno u Srbiji

EU je spremna da da Belorusiji tri milijarde evra ako se sa vlasti makne predsednik Aleksandar Lukašenko i „sprovede demokratska tranzicija”, rekao je Đuzep Borelj, visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu politiku. EU bez zadrške i bilo kakvog obzira poziva na nasilno svrgavanje predsednika jedne države. Traži pobunu i spremna je da to plati. Poziva na nemire, nasilništvo i rušilaštvo, ne mareći na posledice po građane te države. To je sraman i nedopustiv potez Brisela. Otkriva pravo lice i namere EU. Upozorava na šta su birokrate EU spremne u ostvarivanju ciljeva.

Srbija to mora da ima u vidu jer se najavljuje „juriš” na Beograd zbog naše južne pokrajine. „Ne smemo Belorusiju prepustiti Rusiji”, poručuju gotovo histerično iz EU parlamenta. Kao da je ta zemlja njena kolonija, pa ona odlučuje s kime se Minsk može zbližavati. Umislila je EU da je moćna koliko i neke druge sile, naročito posle dolaska Bajdena u Belu kuću i njegovog drugačijeg odnosa prema Starom kontinentu, pa bi htela da i ona uređuje svet po svom šnitu, iako bi morala prvo da sredi stvari u svom dvorištu.

Iz tih razloga naša zemlja treba neprestano da izgrađuje i obogaćuje mehanizme za suprotstavljanje takvom arogantnom ponašanju EU, koje će se pojačavati u formi pritisaka na nas i ucena. Tri milijarde evra za svrgavanje Lukašenka je metafora sveukupnog ponašanja Zapada prema vlastima država koje neće da sviraju „njihove melodije”, što je Srbija već iskusila.

Ta „velikodušnost” EU i Zapada, čak u istom iznosu – doduše, reč je o tri milijarde dolara, a ne evra kao sada – nuđena je za svrgavanje Miloševića. Tadašnje vođe DOS-a, od kojih su mnogi i sada na političkoj sceni kao lideri nekih političkih stranaka, govorile su kako nas „na mađarskoj granici čekaju tri milijarde dolara samo da Milošević padne”. I Milošević je pao. Da li su ti novci uneti u Srbiju, niko ne zna.

Britanski novinar Tim Maršal, dugogodišnji izveštač iz Beograda i dobar poznavalac prilika u Srbiji, u jednom od retkih intervjua direktno je zatražio od građana Srbije da provere gde je završio taj novac, ali i stotinu i više miliona dolara, „upumpanih” sa Zapada preko Budimpešte za organizovanje protesta i nereda u Beogradu i drugim gradovima, zaključno s pučem i paljenjem zdanja skupštine (knjiga „Igra senki”). Nijedan Srbin, običan čovek koji je izlazio na proteste i učestvovao u rušenju tadašnjeg režima, nije dobio nijednu zelenu novčanicu od tri milijarde „sa mađarske granice”.

Ili je to bila samo prazna priča Zapada (EU u njemu), ili su te pare završile u džepovima dosovaca. Milošević je srušen, demokratska tranzicija, kako to birokrate sa Zapada vole da umiveno kažu, obavljena je, a u stvari je bila ekonomski i politički mračna i rušiteljska, jer se vodila zapadnjačkom devizom: sve uništiti da ne ostane „kamen na kamenu”, a potom zapadnjaci kupuju fabrike za dinar. Ni armija nam nije potrebna – nemamo neprijatelje, govorili su tadašnji dosovci, pa uništili i vojsku.

Obećanje Brisela o članstvu u EU je zaboravljeno. Štaviše, sa sastanka članica NATO-a predvođenih SAD u Bratislavi u jesen 2000. godine jasno je rečeno da „Srbiju treba držati neprestano daleko od EU”, a izboriti se da se „Kosovo brzo prizna”. Nemački političar Vili Vimer o tome je pismeno obavestio tadašnjeg nemačkog kancelara Šredera. A obećanja o boljem životu, EU zaboravili su i tadašnji dosovci, a sada neki s aktuelne političke scene. Nemoralno je što oni od Brisela traže da EU uvede sankcije Belorusiji, Srbiji takođe, ako im se ne pridruži. Takvi političari iz Srbije otvoreno se mešaju u unutrašnje stvari drugih država, a svojoj zemlji žele zlo. Nije isključeno da baš u njima EU traži saradnike za svoje arogantne pritiske i ucene u vezi s KiM.

To je ta „iskrenost” i „demokratičnost” EU. Sa škrgutanjem zubima. To se zove dvoličnost, a zašto ne reći – i militantnost koju priziva u Belorusiji. A kada je priziva tamo, zašto ne bi i u Srbiji, na primer. U raznim „non-pejperima”, čiji su kreatori i pisci iz EU i sa Zapada u najširem smislu, pominje se nemenjanje granica i da se do februara potpiše papir. A pošto su protivnici kompromisa koje Srbija vidi kao put za rešenje, već isključivo priznanja Prištine koje neće dobiti, zašto odbaciti mogućnost da će Borelj, ili neko drugi, ovako javno i bezobrazno ponuditi „nekome” tri milijarde evra za potpisivanje nezavisnosti tzv. Kosova. Na to računa Brisel, a i neki naši iz Beograda, koji traže sankcije za Srbiju.

Dragiša Petrović,
novinar i publicista, Kragujevac