Bajdenova dva istočna fronta

Američki predsednik najavio je da u Evropu dolazi da bi u skladu s prioritetima svoje spoljne politike promovisao vrednosti liberalne demokratije koje su ugrožene autoritarnim politikama i „štetnim aktivnostima” Moskve i Pekinga.

Džozef Bajden je prvo predsedničko putovanje iskoristio da demonstrira povratak liderstva SAD na svetskoj sceni, ali i da pokaže odlučnost koja je daleko od „popustljivosti” njegovog prethodnika.

U nameri da postavi okvire generacijske borbe i da uveri da demokratije bolje od autokratija mogu da odgovore na globalne izazove, Bajden se dosledno držao te agende u Kornvolu na samitu grupe najrazvijenijih država (G7), na sastanku na vrhu 30 članica NATO-a u Briselu i tokom susreta s Vladimirom Putinom na Ženevskom jezeru.

Bajdenove direktne kritike Istoka bile su propraćene porukom da je spreman i na saradnju i na konfrontaciju. Izbor je prepustio Kinezima i Rusima, a oni su dali do znanja da čvrsto drže sopstvene pozicije, da odbacuju optužbe da su odgovorne za pogoršavanje međunarodne atmosfere i poručuju da neće dopustiti da im iko postavlja diktate.

Tri samita tako potvrđuju visok stepen globalnih tenzija, tendencije zaoštravanja Amerike na dva istočna fronta i, bez obzira na iskazane retoričke spremnosti za uspostavljanjem „radnih odnosa”, nagoveštavaju da je svet daleko od partnerske saradnje glavnih aktera, još dalje od harmonije.

Oštre zamerke Kini prvo su se čule na skupu G7, gde je Peking bio kritikovan zbog kršenja ljudskih prava muslimanske manjine Ujgura u Sinđangu uz poziv da održi visok stepen autonomije Hongkonga. Najavljeno je suprotstavljanje kineskoj „netržišnoj politici” i zatraženo da Peking omogući punu istragu porekla virusa korona u laboratoriji u Vuhanu.

Bajden je najavio plan Izgraditi ponovo bolji svet (B3W), koji treba da predstavlja alternativu kineskoj Inicijativi „Pojas i put”: „Fokusiraćemo se da obezbedimo da tržišne demokratije, ne Kina ili neko drugi, pišu pravila 21. veka o trgovini i tehnologiji”, napisao je u uvodniku za „Vašington post” pre odlaska na put.

Bajdenova kineska politika, koja podseća na onu Donalda Trampa, tek će morati da savlada nedovoljan entuzijazam dela saveznika – poput Nemačke, Italije ili Japana – koji nisu načisto da li je Kina partner, protivnik ili bezbednosna pretnja i ne žele da budu uvučeni u borbu dve sile za supremaciju.

Peking je odmah uzvratio optužbama za „laži, glasine i besmislene optužbe” i upozorenjem da su „davno prošli dani kad je mala grupa zemalja odlučivala o sudbini sveta”.

Rešen da formira jedinstven front, Bajden je potom i NATO okupljao u dosad najoštrijem suočavanju s Kinom, njenim „ubrzanim vojnim rastom” i vojnom saradnjom s Rusijom, što predstavlja „sistematski izazov” atlantskoj sigurnosti i međunarodnom poretku zasnovanom na vladavini prava, ali je pažljivo izbegao da Peking nazove neprijateljem s kojim bi Zapad otvarao novi hladni rat.

Isti miks Bajden je imao na agendi prvog susreta s Putinom otkako je postao predsednik. Da su međusobni odnosi na najnižem nivou poslednjih godina bila je retka saglasnost uoči samita koji su u startu obeležili oprez i nepoverenje. Gotovo sve ostalo kretalo se u okvirima napeto učtivih neslaganja koja su narušavala spokoj vile iz 18. veka s pogledom na Ženevsko jezero.

SAD ne žele konflikt, ponavlja Bajden. Želimo „stabilne i predvidljive odnose”, ali ne po cenu da se pređe preko agresije na Ukrajinu, ruskih mešanja u američke izbore 2016. i 2020, nedavne serije hakerskih napada zbog kojih su zavedene sankcije Rusiji, ljudskih prava i optužbi za pokušaj trovanja uhapšenog disidenta Alekseja Navaljnog.

Bajden je u martovskom intervjuu izjavio da Putina smatra „ubicom”, posle čega se ruski ambasador u SAD vratio za Moskvu, a američki ambasador, na insistiranje Kremlja, otputovao za Vašington. Nakon toga usledila je serija međusobnih proterivanja diplomata.

Amerikanac je sada ublažio retoriku i u pomirljivijem tonu ruskog lidera opisao kao „bistrog, čvrstog i dostojnog protivnika”, ali je u susret ušao rešen da se suprotstavi „bezobzirnim i agresivnim akcijama” Moskve, pa se četvoročasovni susret bez konkretnog napretka opisuje kao profesionalan, a nikako prijateljski.

Putin je spremio svoj ne manje agresivan arsenal, iako ne krije da je zadovoljan što je Bajden prihvatio samit tako brzo posle ulaska u Belu kuću. Bez većih ambicija za kompromisom, on je u „pragmatskom dijalogu” tvrđenja da Moskva stoji iza hakerskih napada na SAD opisao kao „besmislena” i bez dokaza.

Ukrajinu smatra „crvenom linijom” koju Vašington ne bi smeo da prekorači i odbacio je bilo kakav pokušaj ubistva Navaljnog. Provokativno je u intervjuu američkoj TV mreži En-Bi-Si uoči susreta Trampa opisao kao „izuzetnu, talentovanu individuu”, a na optužbe o kršenju ljudskih prava Bajdenu je poručio:

„Ne ljutite se na ogledalo ako ste ružni. U ogledalu ćete videti sebe, ne nas.” Ruske disidente poredio je sa stotinama pohapšenih učesnika januarskih nereda pred Kapitol hilom i nazvao ih „političkim zatvorenicima”, što je Bajden okarakterisao kao „smešno”.

Šef Kremlja poručuje da njegova zemlja mora da bude ozbiljno prihvaćena kao svetska sila i da neće trpeti „godine ponižavanja” i „političkih manipulacija” koje su spiralu međusobnih odnosa okrenule nadole posle aneksije Krima 2014 – zbog čega je Rusija suspendovana iz članstva G7 – i ruske vojne intervencije u Siriji naredne godine.

Dvojica lidera u izjavama koje su prethodile susretu i na odvojenim konferencijama za štampu posle njega potvrdili su udaljenost pozicija obazrivo nagoveštavajući početak traganja za okvirima moguće saradnje u naredne četiri godine: od „strateške stabilnosti”, spremnosti da se očuva balans nuklearne moći koji sprečava uklizavanje u otvoreni konflikt, do klimatskih promena, pandemije, iranskog nuklearnog sporazuma, smanjivanja pretnji rata na Korejskom poluostrvu ili pretvaranju Avganistana u bazu međunarodnog terorizma. Uspeli su da se saglase o povratku ambasadora.

Ženeva je 1985. bila mesto prvog susreta Ronalda Regana i Mihaila Gorbačova, koji je pomogao ublažavanju tenzija hladnog rata. Ne i ovog puta, u susretu bez ikakve personalne hemije dvojice njegovih aktera.

Bajden je inicirao samit i saopštio listu svojih zahteva. Putin ih je uglavnom ignorisao. Ništa od istorijskog samita. Nema, zasad, te diplomatije koja je u stanju da prebrodi duboki jaz stvoren za poslednjih sedam godina u odnosima dve nuklearne velesile. Najveća vrednost samita je što je uopšte održan.