Zapadni Balkan u evropskoj čekaonici

Hoće – hoće, neće – neće, hvala im, poručio je Aleksandar Vučić, a teško da je i mogao nešto drugo, komentarišući činjenicu da EU i dalje ne otvara nova poglavlja sa Srbijom, odnosno klaster, kao što i ne počinje pregovore s drugim zemljama ovog regiona. Zvaničnici Srbije tvrde da je urađeno sve što je traženo iz Brisela, ali da od druge strane jednostavno nema pozitivne reakcije. Ipak, prema Vučićevim rečima, Srbija će nastaviti da radi u istom pravcu – zbog sebe. „Mi smo na evropskom putu”, dodao je on u izjavi pre nekoliko dana pošto je obelodanjeno da članice EU opet nisu postigle konsenzus o tome da se bilo ko sa zapadnog Balkana pomeri s mrtve tačke na svojim evrointegracijskim putevima.

Ministar za evropske integracije Jadranka Joksimović utehu nalazi u predstojećoj međuvladinoj konferenciji, zakazanoj za utorak u Luksemburgu. Srbija, prema njenim rečima, održavanje međuvladine konferencije razume „kao delimičnu valorizaciju onoga što smo do sada postigli i podstrek da još više osnažimo naš reformski kurs”. Opet, na toj konferenciji, smatra diplomata u penziji Zoran Milivojević, trebalo bi da dobijemo odgovor na čemu smo s politikom proširenja Evropske unije. „To je veoma važno i zbog buduće orijentacije Srbije, ali i jasnog stava u vezi s njenim spoljnopolitičkim perioritetima i strateškim ciljevima. Pitanje evropske perspektive postalo je fraza koja više ne znači ništa. Potrebno je da se spustimo na zemlju, da vidimo gde smo i šta smo i da ne živimo u nekim iluzijama”, ukazuje on.

Na pitanje da li je ovaj dugi zastoj u evropskim integracijama (Srbiji je poslednji put otvoreno jedno poglavlje u decembru 2019. godine) više posledica kašnjenja u reformama ili unutrašnjih problema u EU, sagovornici „Politike” odgovaraju – „i jedno i drugo”. Isto je i kada je reč o drugim kandidatima i kandidatima za kandidate sa zapadnog Balkana. I teško je predvideti kako će se stvari dalje odvijati, kaže Dragan Đukanović, predsednik Centra za spoljnu politiku.

Nataša Dragojlović, koordinatorka Nacionalnog konventa o EU, ističe da je odgovornost za zastoj u pregovorima podeljena između država kandidata i država članica EU. Najmanja je odgovornost, dodaje, na Evropskoj komisiji i drugim institucijama EU. „One su svoj posao odradile. Komisija je dala zeleno svetlo i za otvaranje pregovora Severnoj Makedoniji i Albaniji i za viznu liberalizaciju Kosovu. Zbog protivljenja nekih država članica, koje nije bez argumenata, i njihovog insistiranja da se ispunjenost preduslova iz domena vladavine prava i borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala uverljivije dokazuje, pregovori ovim kandidatima nisu otvoreni”, napominje ona.

Što se Srbije i Crne Gore tiče, one takođe nisu požurile da uvere ni EK, a ni države članice EU da su dovoljno posvećene primeni principa vladavine prava, niti su pružile dovoljno dokaza da se istinski hvataju u koštac s organizovanim kriminalom i korupcijom, kaže Dragojlovićeva. Srbija ima i dodatna dva problema. „Jedan je zastoj u pregovorima s Prištinom, a zatim i totalni fijasko u Briselu u utorak, na prvom sastanku predsednika Srbije i Albina Kurtija. Drugi problem za Srbiju leži u poglavlju 31 – spoljna i bezbednosna politika, a u tom pogledu veze Srbije s Ruskom Federacijom i Kinom jesu nešto što zabrinjava EU i njene države članice”, kaže sagovornica.

Đukanović ukazuje da će u Srbiji biti teško održati entuzijazam za evropske integracije, s obzirom na to da već gotovo dve godine nema otvaranja novih poglavlja. „Sada je ta nova metodologija još na neki način dodatno usložnila čitavu proceduru. Nisam siguran ni kakva će odluka biti krajem ove godine”, skeptičan je Đukanović u vezi s novom šansom koja bi se mogla otvoriti krajem godine za otvaranje prvog klastera. Ali, bez obzira na to, u Srbiji postoji, kako kaže, jasna agenda unutrašnjih reformi koje je nužno izvršiti, i treba raditi na tome iako, dodaje Đukanović, nije baš siguran da će se u neko dogledno vreme steći politička spremnost za nova proširenja u Briselu i u vodećim državama EU.

Sudeći po tome kako su se sada opredeljivali u vezi s pitanjem otvaranja klastera za Srbiju, ta spremnost postoji kod Francuske, Italije, Češke, Slovačke, Kipra, Grčke, Mađarske, Slovenije i Austrije. Ali, Nemačka, Holandija, Belgija, Luksemburg, Danska, Švedska, Finska, Irska, Hrvatska i Bugarska i dalje čekaju konkretnije rezultate, pre svega u oblasti vladavine prava, da bi donele odluku o otvaranju klastera.

Zoran Milivojević ocenjuje da je ipak glavni razlog za to što nema „proboja” u evrointegracijama zapadnog Balkana to što ne postoji konsenzus u EU o politici proširenja. „EU nije na svoju agendu vratila politiku proširenja. Nastavlja se isto što smo imali u prethodnom sazivu, kada je Žan-Pol Junker bio predsednik EK”, ukazuje on i objašnjava da je EU u prioritete stavila sređivanje svog stanja posle krize evrozone, pandemije i bregzita. Sve ove stvari su proizvele političke potrese i uniji je potrebna konsolidacija pre svega u političkoj sferi.

Kada je reč o EU i našem regionu, trenutno dominira geopolitička strategija, ističe Milivojević. Otuda pritisak na one politike koje su u funkciji geopolitičkih i geostrateških interesa, to jest pitanja Kosova i BiH. Ili pritisak na Srbiju da uskladi svoju spoljnu politiku s politikom EU. Izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Vladimir Bilčik pre nekoliko dana, povodom vojne vežbe Srbije s Rusijom i Belorusijom, bio je izričit: „Evropska perspektiva se ogleda i u jasnim izborima u okviru spoljne politike, posebno u današnjim geopolitičkim uslovima.”

Insistiranje na usklađivanju spoljne politike, jer se uklapa u generalni pristup Zapada i za sučeljavanje interesa na globalnom planu s Rusijom, Kinom i drugima, za Milivojevića je najbolja ilustracija trenutne dominacije geopolitike u odnosu na politiku proširenja. U tom smislu, kaže Milivojević, treba očekivati pritisak i „po liniji KiM”. Pored toga, ističe, ponovo se tzv. fundamentalne vrednosti EU – vladavina prava, ljudska prava, sloboda medija – stavljaju na prvo mesto. „To se uklapa i u generalnu strategiju Zapada koja je dominirala na nedavnim skupovima, i G7 i NATO, i u razgovorima EU–SAD. Taj neoliberalni koncept ili koncept liberalnih demokratija treba da bude noseći u nastupu Zapada i dobija prioritet u procesima evrointegracija našeg regiona”, ističe Milivojević.

Primedbe u vezi s reformama i odsustvom napretka u ovim fundamentalnim stvarima mehanizam su koji služi kao opravdanje za nedostatak politike proširenja. „Služi na neki način kao izgovor, iako je Srbija puno učinila u poslednje vreme. Posebno je važan element ustavnih promena koji treba da bude osnov za napredak u poglavlju 23, ali očigledno da ovog puta nije vrednovan”, kaže Milivojević.

Navodeći da je EU upravo pokrenula dijalog o budućnosti Evrope, Nataša Dragojlović kaže da, ukoliko je jedan od ciljeva da razgovara o geopolitičkoj i geoekonomskoj ulozi EU u svetu, onda je neophodno u prvom redu razgovarati o daljoj integraciji našeg regiona u uniju. Naime, nema „geopolitičke Evrope” ako to ona nije u mogućnosti da bude u sopstvenom „unutrašnjem dvorištu”. I nema vitalne Evropske unije bez vitalnosti njene politike proširenja. „Ako su zemlje EU tokom pandemije uspele da naprave ’istorijski iskorak’ uspostavljanjem solidarnog ’Fonda za naredne generacije’, uverena sam da će one biti u stanju da naprave odgovarajuće, mnogo odlučnije nego do sada iskorake, sa ciljem potpune integracije regiona zapadnog Balkan. S druge strane, ukoliko nema političke volje da se države kandidati evropeizuju i reformišu u demokratska društva vladavine prava, demokratije i slobodnog tržišta, društva u kojima se brine o životnoj sredini i pravima svih, onda nikakav pritisak iz EU, godišnji izveštaji i revidirani akcioni planovi ne mogu mnogo da pomognu”, ističe koordinatorka Nacionalnog konventa o EU.