Kad ministar kulture mrzi umetnost

74. KAN

​Kan ‒ Sa velikim interesovanjem sačekan je novi film izraelskog reditelja Nadava Lapida, dobitnika berlinskog „Zlatnog medveda” za film „Sinonimi” i priznanja koja je svojevremeno sa svojim kratkim filmovima sticao u Kanu. Sa „Ahedinim kolenom” Lapid je sada otvorio „vrata pakla” zvaničnih izraelskih institucija i otvoreno i glasno progovorio o cenzuri, o uskraćivanju sloboda govora i stvaralaštva i o svemu onome što se s obzirom na to da je film snimljen tokom prošle godine, može podvesti pod „legat” Netanijahuove vladavine.

Kroz priču o filmskom reditelju koji putuje u jedno zabačeno pustinjsko izraelsko selo na promociju svog poslednjeg filma, Lapid suočavajući svog glavnog junaka sa dvostrukom bitkom – jednom protiv smrti slobode, a drugom protiv smrti bolesne majke – gradi i verbalnu i vizuelnu provokaciju. Upućenu ne samo svojim sunarodnicima i festivalskim gledaocima već i čovečanstvu 21. veka koje sve opasnije skreće nadesno. Reditelj u filmu nije kao junak mnogo simpatičan, nosi u sebi i oko sebe nešto demonsko, sve do trenutka dok se tokom suočavanja sa zamenicom za bibliotekarstvo unutar Ministarstva za kulturu, ne razgoliti sva njegova unutrašnja trauma. S jedne strane izazvana sopstvenim (obaveznim) učešćem u jednom od mnogih izraelskih ratova novijeg doba, a sa druge strane spoznajom da živi u zemlji u kojoj ministar kulture mrzi i prezire umetnost i u kojoj svaki umetnik pred javni nastup mora da potpiše saglasnost da će se držati samo, od strane ministarstva, odobrenih tema (judaizam, holokaust, ljubav, dijaspora). Ili? Šta će se u suprotnom desiti? Odbijanjem potpisa ili nepridržavanjem ograničenja umetnik postaje neka vrsta izdajnika, nepoželjna i od društva odbačena osoba... Nadav Lapid nudi film moćne priče, ali povremeno artificijelne režije (sa tim se suočavamo i gledajući njegove „Sinonime”), no sasvim je sigurno da će se o „Ahedinom kolenu” pričati i među bioskopskim gledaocima u Srbiji. „Megakom film” ga je otkupio i za nas.

Još jedan Francuz u glavnom takmičarskom programu – Fransoa Ozon, sa svojim filmom obeležio je ove tek prve takmičarske dane. Adaptirajući za veliki ekran roman Emanuel Bernhajm „Sve je dobro prošlo” i pod istovetnim naslovom Ozon je na veliko platno doneo topao film o odnosu ćerke i obolelog oca koji širom otvara temu eutanazije i prava na dostojanstvenu smrt. Film teče fino, jednostavno i u mnogim pogledima blisko televizijskom izrazu. Ozon se oslanja na svoje glumce – izvrsnu Sofi Marso (kćerka), čiji je ovo veliki povratak na filmsko platno i na francusku glumačku legendu Andrea Disolijea (otac). Kroz psihološki delikatan odnos između njihovih likova, izazvan očevim zahtevom da mu pomogne da umre (pretrpeo je težak šlog), Fransoa Ozon se kreće po svom sigurnom terenu. U filmu ulogu majke ima Ozonova miljenica Šarlota Rempling...

Među glavnim kanskim takmičarima je i norveški autor Joahim Trir sa svojom „Najgorom osobom na svetu” (otkupljen za Srbiju). Zanimljivo, ali ovo je već treći norveški film koji sam tokom proteklog perioda gledala a da se tematski vezuje za nespremnost mladih Norvežanki za materinstvo, brak i duboku i odgovornu vezu. Trirov film je upravo iz te „fioke”. Vredan je pažnje kao stilski doteran i konzistentan film, kao ljubavna priča ispričana u 12 zanimljivih poglavlja, sa izvrsnom glavnom glumicom Renate Rejsve i sa rediteljskim otvaranjem mnogih pitanja o temi šta zaista mislimo kada kažemo – ljubav...

Mali filmski biser iz dalekog Čada – film „Lingui, svete veze” Mahamata Saleha Haruna, stigao je među takmičarske vukove ovogodišnjeg 74. Kanskog festivala. Dragocen film o položaju samohranih majki u zemlji u kojoj religija (islam), a ni zakon, ne dozvoljava abortus, ispričan iz vizure žene čija je maloletna ćerka ostala trudna posle silovanja... I ovaj film je otkupljen za prikazivanje u Srbiji tako da će bioskopska jesen i zima prolaziti u znaku kanskih filmova...