Кад министар културе мрзи уметност

74. КАН

​Кан ‒ Са великим интересовањем сачекан је нови филм израелског редитеља Надава Лапида, добитника берлинског „Златног медведа” за филм „Синоними” и признања која је својевремено са својим кратким филмовима стицао у Кану. Са „Ахединим коленом” Лапид је сада отворио „врата пакла” званичних израелских институција и отворено и гласно проговорио о цензури, о ускраћивању слобода говора и стваралаштва и о свему ономе што се с обзиром на то да је филм снимљен током прошле године, може подвести под „легат” Нетанијахуове владавине.

Кроз причу о филмском редитељу који путује у једно забачено пустињско израелско село на промоцију свог последњег филма, Лапид суочавајући свог главног јунака са двоструком битком – једном против смрти слободе, а другом против смрти болесне мајке – гради и вербалну и визуелну провокацију. Упућену не само својим сународницима и фестивалским гледаоцима већ и човечанству 21. века које све опасније скреће надесно. Редитељ у филму није као јунак много симпатичан, носи у себи и око себе нешто демонско, све до тренутка док се током суочавања са заменицом за библиотекарство унутар Министарства за културу, не разголити сва његова унутрашња траума. С једне стране изазвана сопственим (обавезним) учешћем у једном од многих израелских ратова новијег доба, а са друге стране спознајом да живи у земљи у којој министар културе мрзи и презире уметност и у којој сваки уметник пред јавни наступ мора да потпише сагласност да ће се држати само, од стране министарства, одобрених тема (јудаизам, холокауст, љубав, дијаспора). Или? Шта ће се у супротном десити? Одбијањем потписа или непридржавањем ограничења уметник постаје нека врста издајника, непожељна и од друштва одбачена особа... Надав Лапид нуди филм моћне приче, али повремено артифицијелне режије (са тим се суочавамо и гледајући његове „Синониме”), но сасвим је сигурно да ће се о „Ахедином колену” причати и међу биоскопским гледаоцима у Србији. „Мегаком филм” га је откупио и за нас.

Још један Француз у главном такмичарском програму – Франсоа Озон, са својим филмом обележио је ове тек прве такмичарске дане. Адаптирајући за велики екран роман Емануел Бернхајм „Све је добро прошло” и под истоветним насловом Озон је на велико платно донео топао филм о односу ћерке и оболелог оца који широм отвара тему еутаназије и права на достојанствену смрт. Филм тече фино, једноставно и у многим погледима блиско телевизијском изразу. Озон се ослања на своје глумце – изврсну Софи Марсо (кћерка), чији је ово велики повратак на филмско платно и на француску глумачку легенду Андреа Дисолијеа (отац). Кроз психолошки деликатан однос између њихових ликова, изазван очевим захтевом да му помогне да умре (претрпео је тежак шлог), Франсоа Озон се креће по свом сигурном терену. У филму улогу мајке има Озонова миљеница Шарлота Ремплинг...

Међу главним канским такмичарима је и норвешки аутор Јоахим Трир са својом „Најгором особом на свету” (откупљен за Србију). Занимљиво, али ово је већ трећи норвешки филм који сам током протеклог периода гледала а да се тематски везује за неспремност младих Норвежанки за материнство, брак и дубоку и одговорну везу. Триров филм је управо из те „фиоке”. Вредан је пажње као стилски дотеран и конзистентан филм, као љубавна прича испричана у 12 занимљивих поглавља, са изврсном главном глумицом Ренате Рејсве и са редитељским отварањем многих питања о теми шта заиста мислимо када кажемо – љубав...

Мали филмски бисер из далеког Чада – филм „Лингуи, свете везе” Махамата Салеха Харуна, стигао је међу такмичарске вукове овогодишњег 74. Канског фестивала. Драгоцен филм о положају самохраних мајки у земљи у којој религија (ислам), а ни закон, не дозвољава абортус, испричан из визуре жене чија је малолетна ћерка остала трудна после силовања... И овај филм је откупљен за приказивање у Србији тако да ће биоскопска јесен и зима пролазити у знаку канских филмова...