Srbija nije do Tokija

Manji je problem što je selektor Igor Kokoškov pored aut-linije izgledao zainteresovano za utakmicu kao oksfordski profesor književnosti koji decenijama predaje o Hamletu. Igor nije bio zagledan u igru, klupu i sudije, već u večnost.

Mnogo veći problem je što su košarkaši Srbije izgledali kao glumci na kastingu za kolebljivog danskog kraljevića. Bežali su od italijanskih bekova koji su nam sipali trojke kao da su nosači mrtvačkih glava!

Ključna utakmica za odlazak na Olimpijske igre i poraz od Italije u Beogradu bili su toliko čudni da sam, razgovarajući o našem porazu s nekoliko mudrih košarkaških stratega, posle nedelju dana, shvatio da smo postali šekspirolozi za srpsku košarkašku dramu.

Glavni junak nije bio u Areni. Ali, ko god zamera Nikoli Jokiću to što je odbio da ove godine igra za reprezentaciju neka još jednom mućne glavom. Somborac je čitave sezone u NBA ligi igrao na svih pet pozicija u timu, rvao se sa prebildovanim američkim centrima u reketu i izlazio na liniju za tri poena, potom vukao za sobom čitav tim osrednjih igrača Denvera asistirajući im, pa se ponekad činilo da na leđima nosi čitave Stenovite planine. Logično je da ga zato čeka ugovor vredan 241 milion dolara. Uzgred, to je najveći ugovor u istoriji svetske košarke. Ali, kako su borski rudnici prodati Kinezima za 350 miliona dolara, Somborac na međunarodnoj berzi vredi kao dobar deo rudnog bogatstva Srbije.

Šta to zna zlatni Nikola, najkorisniji igrač NBA lige, famozni MVP, kada je odbio poziv za reprezentaciju, čime je ogorčio tradicionalne patriote koji pored daljinskog, uz pivo, sebe vide okićene olimpijskim zlatom? Nikola je bio buckasti klinac s kojim niko nije hteo da odigra ulični basket. Prodat je u Ameriku kada je imao svega 20 godina, a potom je u epicentru košarkaškog carstva, u NBA ligi, isključivo svojim nestvarnim umećem, postao srpska verzija Larija Berda.

Kada ga je Sale Đorđević pozvao onomad u reprezentaciju, umesto da podredi igru reprezentacije Srbije najboljem igraču sveta, on ga je preselio najpre na poziciju četiri, zatim i na klupu.

Legendarni Đorđević je, da se razumemo, bio ne samo genijalni igrač već je i takav trener, ali nacionalni usud da se najbolji na svetu u Srbiji proglašavaju pobačajima nije zaobišao ni Nikolu, tada spremnom da se odazove na mobilizaciju i zvuk trube za juriš. Verujem da je Sale podsvesno snižavao Jokića na visinu klupe, sećajući se kako su to činili i s njim sve dok ga Moka Slavnić nije uzeo pod svoje.

Trener svih trenera, Ranko Žeravica, slično je činio s Mokom, odbijajući da ga ubaci u reprezentaciju one zemlje, iako je u svoje vreme Slavnić bio najbolji plejmejker Jugoslavije, sve dok pritisak javnosti nije postao takav da je Ranko konačno upario Kiću i Moku.

Ali, Slavnić je jedinstveni, antisrpski slučaj! Nekada si, da se vratim na prapočetak našeg usuda, morao da dokažeš da vrediš da bi te tek onda savez mediokriteta oterao iz majčice Srbije. Nikola je dokaz da te danas teraju iz Srbije ne onda kada dokažeš da vrediš, već kada naslute da vrediš.

Konačan dokaz naše propasti dogodiće se kad na ultrazvuku, u maminom stomaku, lekari utvrde da fetus ima potencijal. Ili je, možda, to vreme već došlo? Otuda valjda toliko abortusa.

Dragan Stojanović

Moka je, kao trener Šibenke, ubacio Dražena Petrovića u prvi tim sa 15 ili 16 godina, ne čekajući ni da odraste, znajući kako će Dražena do punoletstva mediokritetska koalicija ubediti da on ipak nije to što vide svi ostali. Slično je učinio sa Kukočem i Rađom u Jugoplastici, uz srećnu okolnost da je Moku u Splitu nasledio Boža Maljković, trener slične ideološke orijentacije. Za razliku od Moke, Boža ume da kontroliše svoj temperament i zbog toga ne stvara toliku količinu neprijatelja kao neprilagođeni Moka.

Zato je utakmica između Srbije i Italije tako zagonetna. I takva će ostati. Nikola Jokić mora da odmori ne samo telo već i dušu, a kako se raskrupnjao, kao plejmejker u telu centra, lakše može da se povredi, za razliku od Luke Dončića, još jedne NBA superzvezde srpskog porekla, koji se odazvao na poziv Slovenije. Luka, međutim, ima 22 godine, čitav tim dežele podređen je njemu, čak i briljantni veteran Goran Dragić, dok je Jokić svoje gorko iskustvo sa svojim statusom u našoj reprezentaciji – u svetu najveći, u Srbiji za tri glave manji – iskusio 2016. i 2019. godine.

Da sam u pravu, pokazuje i status koji su u odlučujućoj utakmici protiv oslabljene Italije – kakva li je kada je u punom sastavu – imali Vasa Micić, najbolji igrač Evrope ove sezone, kao i Bobi Marjanović, koji nas je uz Vasu i doveo do završne utakmice protiv Italijana. Bobi je do presudne utakmice bio stub reprezentacije, a kada se odlučivalo, pretvoren je u lijanu! O Nemanji Bjelici da i ne govorim. Bobi je počeo meč protiv Italijana, a zatim ga je Kokoškov zalepio za klupu. Vasa Micić je, odigravši tek nešto više minuta, stavljen do Bobija, valjda da se ne osećaju usamljeni. Možda je zato do kraja utakmice imao facu Vase Ladačkog.

Ako je Bobi, kao i svaki div dobrica, navikao na status večno potcenjenog, kako u Dalas maveriksima, gde se sjajno zabavlja sa Lukom Dončićem, uglavnom uz narodnjake, tako i u reprezentaciji, kod MVP Vase dogodila se krajnje misteriozna situacija. Još nije otkriveno koji mu je mišić povređen – ručni ili srčani! Da ovde govorimo o dramskom zapletu, a ne o košarci, pokazuje i slučaj „Teodosić”. Čudesni Teo nije mogao da pogodi koš, ali Kokoškov nije smeo da ga zameni.

Najavljivan kao beli drim tim, jedini sposoban da se suprotstavi Amerikancima u zamišljenom finalu u Tokiju, košarkaška reprezentacija Srbije doživela je potpuni krah, kako zbog junaka koji nisu bili u hali tako još više zbog onih koji su bili u njoj. Slutim da je selektor Kokoškov, neosporni poznavalac igre, to znao i pre nego što je utakmica počela, pa je zato podsećao na dublera Hare Krišne! Nije ni podviknuo na igrače, nije učinio nikakav pritisak na sudije – a svirali su kao da su na Sanremu – dok je tajm-aute koristio da razgovara sa pomoćnicima, crtajući nekakve kombinacije na tabli. Igrači su ga čekali kao budisti.

Mogu da zamislim šta bi učinili Duda Ivković, Željko Obradović ili Dule Vujošević. Duda bi urlao, Željko bi nabio pritisak na pet atmosfera, a Dule bi rukama udavio prvu petorku, a potom sam sebe.

Bila je to isuviše apatična utakmica za srpsku košarku. Da li će preživeti? Naravno, jer su te večeri igrači zaboravili da igraju, a Kokoškov da ih vodi, iako i oni i on to savršeno umeju da rade. Zaključak – Srbija nije do Tokija!