I sa vitiligom mora da se živi

Bojana Marković, Udruženje „Plavi krug”

O vitiligu se, nažalost, retko priča, uglavnom samo onda kada se obeležava svetski dan ovog stanja. Smatram vitiligo stanjem promene boje kože jer ne utiče na zdravstveno stanje mog organizma i ne sprečava me ni u čemu u životu.

Vitiligo mi se pojavio sa devet godina, godinu dana nakon mog „proletanja” kroz staklena vrata, kada se celo staklo sručilo na mene. Od sveg tog stakla nastradala mi je desna potkolenica, na kojoj imam jedan veliki ožiljak. Zahvalna sam što se tako završilo jer znam da sam mogla mnogo gore da prođem, a i da nastradam. Doktori nisu bili sigurni da li je taj događaj bio okidač za pojavu vitiliga. Prve flekice pojavile su se na desnom kolenu, na kome se nalazi i ožiljak, kasnije se pojavio na levom kolenu, a zatim i na prstima obe šake i stopalima.

Obratili smo se dermatologu u gradskoj bolnici, koji je predložio stavljanje kreme i uzimanje kompleksa Be-vitamina, koje sam koristila skoro godinu dana, ali nije bilo nikakvog efekta. Kasnije smo koristili razne preporuke što smo dobili od ljudi koji takođe imaju vitiligo. Nekada se dešavalo da se flekice smanje ili skroz povuku, ali su se uvek vraćale ili pojavljivale na novim mestima.

Mislim da je na prihvatanje mog vitiliga uticala dosta moja porodica, kao i drugari. U osnovnoj školi nisam imala probleme – nisu me izbegavala deca, niti me je neko od drugara ignorisao zato što sam se razlikovala od njih.

Mama je naravno bila uporna, kao i većina roditelja koji žele da pomognu svom detetu da se izleči. U šestom i sedmom razredu škole sprovodili smo terapiju s lekom sa Kube uz korišćenje lampi za sunčanje i sećam se da sam tad rekla roditeljima kako meni ne smeta što imam vitiligo, da ne boli, ne svrbi i da ne mogu nikom da ga prenesem i da – ako se nekom to ne sviđa – ne mora da se druži sa mnom.

Kako se približavao upis u srednju školu, mama je popričala sa mnom i pitala me da li hoću da mi uzme toniranu kremu da prekrijem vitiligo, misleći da ću možda imati problem jer prelazim u novu sredinu gde ću upoznati nove drugare. Moj odgovor je bio da nema potrebe za tim i da imam mišljenje kao i ranije – ko ima problem da me prihvati jer se malo razlikujem, onda nema potrebe ni da se družimo.

Usledilo je upoznavanje novih drugara i nije bilo nikakvih problema. To je period života u koji bih se ponovo vratila jer ga pamtim po mnogo lepim uspomenama, druženjima, izlascima i putovanjima s prijateljima sa kojima se družim i danas.

Za vitiligo još uvek nije pronađen lek, a nadam se da će ga uskoro pronaći jer u komunikaciji s nekim ljudima koji ga imaju vidim da im jako teško pada što se malo razlikuju od ostalih. Uvek toplo preporučujem ljudima da, ukoliko imaju problem da prihvate vitiligo i sebe zbog te različitosti, odu kod psihoterapeuta jer će im on sigurno pomoći u prihvatanju ovog stanja.

Takođe, preporučujem da se uključe i u grupe za vitiligo na „Fejsbuku” jer tu razmenjujemo iskustva, informišemo se o novim istraživanjima, savetujemo, a budemo i podrška jedni drugima.

Posle pojave vitiliga, nakon dve godine dobila sam i dijabetes tip 1, koji je prilično ozbiljniji problem i ne mogu nikad da upoređujem ta dva stanja. Za vitiligo mi je jedina odgovornost da se zaštitim kremom sa zaštitnim faktorom kad krenu sunčani dani, dok dijabetes iziskuje odgovornost 24 sata tokom cele godine, do kraja života.

Imam dosta drugara, divnih prijatelja za koje mislim da su, kao i moja porodica, neposredno dosta uticali na to da budem ovo što sam sad.

Jako je važno kako vi sebe i svoje stanje predstavljate drugima. Znamo da neki ljudi imaju predrasude, a to je sve zbog njihovog neznanja i neinformisanosti. Zato treba svi zajedno da širimo svest o vitiligu.

Ukoliko imate nekog u svom okruženju ili upoznate nekog ko ima vitiligo, budite mu podrška. To nije teško, ona je izuzetno važna, pogotovo kad se pojavi vitiligo kod dece ili mlade osobe.