И са витилигом мора да се живи

Бојана Марковић, Удружење „Плави круг”

О витилигу се, нажалост, ретко прича, углавном само онда када се обележава светски дан овог стања. Сматрам витилиго стањем промене боје коже јер не утиче на здравствено стање мог организма и не спречава ме ни у чему у животу.

Витилиго ми се појавио са девет година, годину дана након мог „пролетања” кроз стаклена врата, када се цело стакло сручило на мене. Од свег тог стакла настрадала ми је десна потколеница, на којој имам један велики ожиљак. Захвална сам што се тако завршило јер знам да сам могла много горе да прођем, а и да настрадам. Доктори нису били сигурни да ли је тај догађај био окидач за појаву витилига. Прве флекице појавиле су се на десном колену, на коме се налази и ожиљак, касније се појавио на левом колену, а затим и на прстима обе шаке и стопалима.

Обратили смо се дерматологу у градској болници, који је предложио стављање креме и узимање комплекса Бе-витамина, које сам користила скоро годину дана, али није било никаквог ефекта. Касније смо користили разне препоруке што смо добили од људи који такође имају витилиго. Некада се дешавало да се флекице смање или скроз повуку, али су се увек враћале или појављивале на новим местима.

Мислим да је на прихватање мог витилига утицала доста моја породица, као и другари. У основној школи нисам имала проблеме – нису ме избегавала деца, нити ме је неко од другара игнорисао зато што сам се разликовала од њих.

Мама је наравно била упорна, као и већина родитеља који желе да помогну свом детету да се излечи. У шестом и седмом разреду школе спроводили смо терапију с леком са Кубе уз коришћење лампи за сунчање и сећам се да сам тад рекла родитељима како мени не смета што имам витилиго, да не боли, не сврби и да не могу ником да га пренесем и да – ако се неком то не свиђа – не мора да се дружи са мном.

Како се приближавао упис у средњу школу, мама је попричала са мном и питала ме да ли хоћу да ми узме тонирану крему да прекријем витилиго, мислећи да ћу можда имати проблем јер прелазим у нову средину где ћу упознати нове другаре. Мој одговор је био да нема потребе за тим и да имам мишљење као и раније – ко има проблем да ме прихвати јер се мало разликујем, онда нема потребе ни да се дружимо.

Уследило је упознавање нових другара и није било никаквих проблема. То је период живота у који бих се поново вратила јер га памтим по много лепим успоменама, дружењима, изласцима и путовањима с пријатељима са којима се дружим и данас.

За витилиго још увек није пронађен лек, а надам се да ће га ускоро пронаћи јер у комуникацији с неким људима који га имају видим да им јако тешко пада што се мало разликују од осталих. Увек топло препоручујем људима да, уколико имају проблем да прихвате витилиго и себе због те различитости, оду код психотерапеута јер ће им он сигурно помоћи у прихватању овог стања.

Такође, препоручујем да се укључе и у групе за витилиго на „Фејсбуку” јер ту размењујемо искуства, информишемо се о новим истраживањима, саветујемо, а будемо и подршка једни другима.

После појаве витилига, након две године добила сам и дијабетес тип 1, који је прилично озбиљнији проблем и не могу никад да упоређујем та два стања. За витилиго ми је једина одговорност да се заштитим кремом са заштитним фактором кад крену сунчани дани, док дијабетес изискује одговорност 24 сата током целе године, до краја живота.

Имам доста другара, дивних пријатеља за које мислим да су, као и моја породица, непосредно доста утицали на то да будем ово што сам сад.

Јако је важно како ви себе и своје стање представљате другима. Знамо да неки људи имају предрасуде, а то је све због њиховог незнања и неинформисаности. Зато треба сви заједно да ширимо свест о витилигу.

Уколико имате неког у свом окружењу или упознате неког ко има витилиго, будите му подршка. То није тешко, она је изузетно важна, поготово кад се појави витилиго код деце или младе особе.