O četnicima i savezničkim pilotima

Reagovanje na tekst „O ponosu Halijarda” reditelja Radoša Bajića, objavljenog u „Politici” 13. jula 2021. godine

Da bi bila uspešna, propaganda mora da emituje jednostavne, uverljive i lako shvatljive poruke, kojima nije potrebno naknadno tumačenje. Najvažnije je sistematski i uporno ponavljati iskonstruisane laži i istorijski neutemeljene podatke, kako bi raspoloženja i osećanja koja se podstiču bila permanentna i što trajnija. Pri tome uvek treba imati na umu da su ljudi najosetljiviji prema sugestivnim, šokantnim i zastrašujućim simbolima, što se na najbolji način potvrđuje na primeru propagandne kampanje u jednom delu komentarima čitalaca koji vrve od neistina, pokrenutim povodom teksta „O ponosu Halijarda” reditelja Radoša Bajića, objavljenog u „Politici” 13. jula 2021. godine.

Jedan od najistaknutijih primera negativne propagande koja se već osamdeset godina periodično pokreće u javnosti Srbije je mit o četničkim zločinima nad savezničkim avijatičarima. Takva propagandna matrica korišćena je već krajem 1943. povodom povlačenja savezničkih misija iz štaba generala Mihailovića, kada je deo britanskih obaveštajaca u Kairu, za koje se kasnije ispostavilo da su i sovjetski agenti, širio glasine kako će četnici pre poklati Britance nego što će im pomoći u evakuaciji, o čemu je ubedljivo pisala Heder Vilijams. Naravno, bilo je sasvim obrnuto, jer su Mihailovićeve snage do kraja svog postojanja ostale potpuno lojalne Britancima i Amerikancima.

Na suđenju generalu Mihailoviću 1946. pojedini svedoci su izjavljivali da su „čuli” za četničke likvidacije savezničkih avijatičara. Ispostavilo se da je u pitanju potpuna laž, pa takve izjave nisu ni unete u optužnicu, jer su „likvidirani” Amerikanci javno demonstrirali u Njujorku ukazujući da su im četnici zapravo spasli život. Naravno, četnici su u partizanskoj propagandi i dalje optuživani za ubijanje savezničkih avijatičara, da bi Đorđe Kadijević 1967. snimio i film „Praznik” (inače izuzetnih umetničkih kvaliteta), u kome četnici na Božić 1943. treba da zakolju dvojicu Amerikanaca, što na kraju ipak nisu uradili. Četnici kao najvažniji „neprijatelj” nisu smeli da poseduju bilo kakve pozitivne osobine za identifikaciju sa običnim ljudima, jer je svaki, pa i najmanji oblik privlačnosti bio opasan, što je uslovilo neprekidnu satanizaciju. Zato nikada nije bilo dovoljno ukazivati na stvarne četničke zločine, što je proizvelo propagandnu produkciju nepostojećih događaja.

Osim potrebe suprotstavljanja propagandi četnika u kojoj su uvek isticane zasluge u evakuaciji savezničkih avijatičara, postojali su i mnogi drugi razlozi za takvu praksu već od 1945. godine. Titova Jugoslavija bila je odgovorna za nasilno prizemljenje jednog američkog transportnog aviona u Sloveniji 9. avgusta i obaranja druge letelice 19. avgusta 1945. godine, kada su poginuli svi članovi posade. Jugoslavija je posle pritiska SAD oslobodila uhapšene avijatičare i prihvatila da plati 150.000 dolara odštete porodicama ubijenih Amerikanaca. Odgovornost za incident nikada nije prihvatila.

Pod udarom Titovog režima bile su i osobe koje su angažovali Amerikanci na poslovima ekshumacije tela nastradalih avijatičara tokom rata. Tako je Veće Okružnog suda u Beogradu u julu 1947. osudilo Borivoja Pantelića na smrt streljanjem jer je špijunirao za SAD, pronalazio ostatke „četničkih bandi” u Srbiji, doturao im oružje, proveravao u kakvom je stanju aerodrom u Pranjanima gde je protivnicima režima trebalo da se dopremi pomoć. Ostalih šest optuženih (Gvozden Aleksić, Slaviša Marković, Sreten Aleksić, Živorad Polimac, Nikola Đurović i Vladan Jovković) dobili su od osam meseci do 16 godina kazne zatvora ili prisilnog rada.

Posle razlaza sa Staljinom 1948. došlo je do popuštanja u odnosima sa SAD, ali ideološki otpor Zapadu nije se promenio. Istovremeno četnici generala Mihailovića uvek su bili liberalno-kapitalistička alternativa socijalističkoj Jugoslaviji, o čemu je morala da se vodi posebna briga, jer Titov režim nikada na demokratskim izborima nije dobio legitimnu demokratsku potvrdu da obavlja dužnost upravljanja državom. Propaganda protiv „četnika” generala Mihailovića uvek se svodila na stvaranje nepodnošljive odvratnosti prema raspojasanoj „podljudskoj vrsti” koja iz čiste obesti na najstrašniji način ubija svoje protivnike i protivi se slobodi i progresu. Zato su za deo javnosti, koji već ima loše mišljenje o četnicima, propagandne poruke o likvidaciji savezničkih avijatičara samo još jedna potvrda davno usvojenih i tvrdo utemeljenih stavova, dok su za neopredeljeni deo javnosti šokantan „dokaz” zločinačke aktivnosti vojne formacije za koju su ponekad i mislili da je nepravedno satanizovana.

Zapravo, za propagandu je uvek najvažnije da maksimizira učešće ljudi u aktivnostima svoje grupe, čime se jača identifikacija sa onima koji emituju takve poruke, posebno na nivou emocija. Istovremeno minimizira se podrška grupi koja je predmet propagandnog napada, stvara se mentalna konfuzija, utiče na gubitak samopouzdanja, podstiču suprotstavljena osećanja, čime se opravdava i sopstveno agresivno ponašanje u javnosti sa pozicije „moralnog autoriteta”. To je cilj širenja narativa o četničkim likvidacijama savezničkih avijatičara – pogotovu u kontekstu početka snimanja filma i TV serije za koje se očekuje da će snažno afirmisati dobročinstvo, humanost, plemenitost i herojstvo srpskog naroda u operaciji „Halijard” koju je izvela Jugoslovenska vojska u otadžbini pod vođstvom đenerala Mihailovića.

Istoričar, kustos Narodnog muzeja u Čačku

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista