Otkopavanje grobnica nedavne prošlosti

Venecija, Lido – Dobar početak 78. Venecijanskog festivala, sa četiri snažna filma rediteljskih magova i oskarovaca poput Pedra Almodovara, Džejn Kempion, Pola Šredera i Paola Sorentina.

U „Paralelnim majkama”, oslanjajući se na sebi svojstveni, koloritno i motivaciono raskošni filmski rukopis i na jednu od svojih muza, glumicu Penelope Kruz (ali i novu muzu – mladu i talentovanu Milenu Smit), Almodovar kroz priču o ostvarenju majčinstva dve različite žene i zameni beba u porodilištu zapravo govori o nečemu još važnijem. O precima i potomcima nedavne istorijske prošlosti u Španiji i važnosti toga da i najmlađa generacija Španaca treba da zna tačno s koje strane su se nalazile njihove porodice u Španskom građanskom ratu, u zemlji u kojoj neobeležene grobnice još nisu otkopane. Almodovar u „Paralelnim majkama” istražuje i najintimnije delove ličnosti svojih junakinja, govori i o identitetu i majčinskoj strasti kroz likove tri veoma različite majke: četrdesetogodišnje Janis (Penelope Kruz), maloletne Ane (Milena Smit) i Anine majke – glumice (Aitana Sančez-Gijon), krajnje sebične žene bez majčinskog instinkta. Kao pripovedač, Almodovar je i dalje u punoj snazi i ponovo nudi milion dokaza zašto je kao stvaralac veličanstven...

O filmu novozelandske scenaristkinje i rediteljke Džejn Kempion pod naslovom „Moć psa”, rađenom prema istoimenom romanu Tomasa Sevidža, šire se može pisati tek od danas zbog poštovanja propisanog festivalskog embarga (ne može se ništa objavljivati pre prikazivanja pred publikom), ali se za ovu priliku može reći sledeće: snažan i moćan film o surovosti prirode i krhkosti čoveka. Ispričano kroz lik usamljenog, ali poštovanog farmera Fila Burbenka (Benedikt Kamberbač), čija pojava izaziva strah, koji se iznenadno nalazi pred opasnošću da bude izložen mogućnosti da oseti ljubav prema tuđoj ženi...

Jedna od holivudskih legendi – scenarista, ali i reditelj Pol Šreder vratio se sada na Lido sa „Brojačem karata” (produkciju potpisuje zajedno s Martinom Skorsezeom), s filmom koji je tematski pun iznenađenja. Naizgled, ovo je priča o osobi koja se zove Vilijam Tel, hladnokrvnom kockaru kojem motiv nije novac već trošenje vremena, o veštom brojaču karata, stalnom pobedniku, poštovaocu diskrecije i gesla „mali ulog, mala zarada”, ali pomnoženo s mnogo partija dnevno. Liku ovog tajanstvenog usamljenika koji iznad svega voli tišinu i čistoću prostora u kojem boravi Šreder je obezbedio za gledaoca neočekivanu prošlost. Tel (u izvrsnom tumačenju Oskara Ajzaka) jeste onaj američki vojnik sa fotografije koja je obišla svet i otkrila sve strahote tortura koje je američka vojska provodila u iračkom zatvoru Abu Graib i nastavila u Gvantanamu. On je i jedini koji je za ta zlodela odgovarao. Niko drugi u komandnoj hijerarhiji koja je vodila sve do arhitekte najnepopularnijih američkih ratova novog doba – Donalda Ramsfelda, nikada nije za to bio kažnjen. O tome, na čudan i uzbudljiv način, priča Pol Šreder. Podseća i upozorava...

Kopanje po prošlosti sasvim je drugačije, ali ne bez manje bola, u novom filmu italijanskog slavodobitnika Paola Sorentina. Sa filmom „Božja ruka”, posle čitavog niza pobedničkih filmova i televizijskih serijala „Mladi papa”, Sorentino se vraća svom rodnom gradu Napulju i priča zapravo o sebi, svom detinjstvu i početku mladosti pre odlaska u Rim na studije filma. Film pun ljubavi i lepote, porodičnih i komšijskih zagrljaja, sećanja na doba nevinosti i na Maradonu, koji je u Napulj doneo sa sobom nadu da i sirotinja može da pobeđuje. Ta „božja ruka” iz naslova filma punog referenci i na Federika Felinija i jeste direktno preuzeta iz onog vanvremenskog sportskog događaja kada je Maradona „zabio” gol Englezima rukom (1980), ali u ovom filmu ima i dodatna značenja. „Božja ruka” je intervenisala kada je on kao dečkić ostao u Napulju da gleda Maradonu na utakmici, umesto da pođe s roditeljima u vikendicu gde će oni preminuti od trovanja ugljen-monoksidom. Ta „božja ruka” je intervenisala i kada je odabrao režiju za svoj životni put. Ovo je, dakle, Sorentinov autobiografski film, divan i dirljiv na mnogo načina, rađen ovog puta bez oslonca na maestralnog direktora fotografije Luku Bigacija i u produkciji „Netfliksa”...

Svi filmovi biće prikazani i u Srbiji i vredi ih čekati. I „Božja ruka” će pre odlaska na „Netfliksovu” striming mrežu prvo biti prikazan u bioskopima.

Beninjijevo radosno srce

Uz gromki aplauz i u uzavreloj atmosferi, italijanskom glumcu i reditelju, dobitniku nagrade „Oskar” za film „Život je lep” – Robertu Beninjiju uručen je zasluženi „Zlatni lav” za životno delo.

Obrazlažući nagradu, festivalski čelnik Alberto Barbera je između ostalog rekao da je Beninji „žonglirajući svojim nastupima na pozorišnim daskama, u filmskim scenama i u televizijskim studijima, svaki put pružio iznenađujuće rezultate, sijao uvek zahvaljujući svojoj bujnosti i poletnosti i javnost uvek obasipao svojom velikodušnošću i strastvenom radošću, koja je možda i najoriginalnije obeležje njegovog opusa”.

A Beninji kao Beninji, svoje veliko srce puno radosti i zahvalnosti umeo je da pokaže i u sali Grande na Lidu, na sebi svojstven originalan način...