Demokratija uslovnog refleksa

Kada slušate predstavnike vlasti koji govore o istorijskom napredovanju države Srbije i Beograda grada, imate utisak da živite u bajkovitom selu kojim upravljaju odgovorni i pošteni domaćini. Međutim, kada saberete dva i dva ubrzo shvatite da zbir četiri zapravo označava neodgovornost, netransparentnost, nestručnost i nepotizam onih koji nam svakodnevno zamazuju oči matematički nepreciznim vizijama koje će se ostvariti tek nakon serije brzopoteznih izmena i dopuna postojećih zakona. Razume se, u skladu sa partijskim interesima i zahtevima korporativnog i burazerskog kapitalizma.

Uzmimo kao ilustraciju najavljenu modernizaciju tzv. leve obale Dunava što je  nesumnjivo vrlo dobra vest za žitelje Krnjače, Ovče, Borče, Padinske Skele... Bazeni, škole, vrtići, auto-put do Zrenjanina…, sve su to artefakti sreće koji poprilično koštaju u svetu gde nema besplatnog ručka. Stoga je izvesno da će grad, država, ukratko svi mi, platiti „Al Dahri” zemljište za izgradnju modernog „zrenjaninca”, isto ono društveno zemljište koje je rukovodstvo države prethodno prodalo pomenutoj arapskoj firmi zajedno sa strateški važnim PKB-om. Obratite pažnju na potez vlasti koja se diči matematički preciznim vizijama. Zna se da će uslediti grandiozni radovi na levoj obali Dunava ali se pre toga prodaje zemljište na kojem će se radovi izvoditi, e da bi se isto to zemljište kasnije otkupljivalo po tržišnoj ceni od firme kojoj je prodato u bescenje. Ovakvo ponašanje jedino može krasiti domaćina raspikuću koji je sklon trange-frange kombinacijama. Jer odgovorna vlast nikada neće prodati strateški važnu firmu i ogromno zemljište koje ide uz nju da bi ga kasnije, zarad izgradnje auto-puta koji je unapred namerila da podari građanima, otkupljivala novcem tih istih građana. Uostalom, procenite sami koliko se u ovom trenutku sličnih i po državu štetnih poteza povlači na šahovskoj tabli društva opterećenog podelama na četnike i partizane, vakcinisane i nevakcinisane...

Ili, uzmimo kao primer bombastične priče o izgradnji metroa. U pitanju je nesumnjivo istorijski, gotovo epohalni potez vlasti, dok izgradnja stanice podzemne železnice i okolnog stambenog naselja u Makišu to baš i nije. Naročito ne s aspekta kvaliteta pijaće vode kojom se snabdevaju stanovnici glavnog grada. Još ako rekom Savom, prethodno rekom Drinom, prethodno rekom Jadar, sve do Makiša, doplovi toksična jalovina iz rudnika litijuma pod dirigentskom palicom ekološki neosvešćenog „Rio Tinta”, vrag će definitivno odneti šalu. U tom smislu, izjava premijerke Brnabić da Srbija neće izvoziti litijum kao sirovinu uopšte ne pogađa metu jer se nalazi u rangu sa izjavom bivšeg premijera da se neće kandidovati za budućeg predsednika. Ništa faktički ne znači u praksi. To je jasno čak i zagriženim ljubiteljima bajki koje vlast svakodnevno pripoveda preko inkorporiranih medija.

Srbija je kolonija a kolonije, kao što znamo, izvoze važne i retke sirovine. To im je u opisu posla. To se može pročitati u svakoj srednjoškolskoj lekciji o štetnim posledicama globalizacije, ali i u premijerkinoj ishitrenoj izjavi da će Srbija i „Rio Tinto” pronaći investitora koji će se pozabaviti dragocenim, a našim litijumom – i to isključivo u Srbiji. Obratite pažnju na pomenutu izjavu koja treba da izmami suzu iz oka svakom patrioti lišenom šire društvene slike. Ergo, imate retku rudu koja pripada svima nama, a vi dovodite investitora koji će cediti profit iz nje jer sami to kao država niste sposobni da činite u korist vlastitih građana. I naravno da će investitor izvoziti litijum umesto vas, u ovom ili onom obliku, na ovaj ili onaj način, što upućuje na zaključak kako premijerka ipak govori istinu kada tvrdi da Srbija to neće činiti. Ali će zato obezbediti nova radna mesta građanima – u budućoj fabrici baterija. Nije bitno što se takvi građani na kolonijalno senzitivnom jeziku nazivaju jeftina radna snaga. Ipak, badava sve to kada će ekološke posledice eksploatacije litijuma alijas jadarita biti nesagledive po sve nas. O uticaju na ljudsko zdravlje da i ne govorim. No, tu su bolnice koje se ubrzano grade po principu bolje lečiti nego sprečiti.

Za svaki slučaj, premijerka tvrdi da se u posao sa „Rio Tintom” neće ulaziti dok se ne izradi studija o uticaju rudarenja na životnu sredinu Srbije. Jaka garancija, pomislićete, kada i najviši predstavnici vlasti gotovo svakodnevno krše Ustav zemlje kojom rukovode. Ili možda premijerka smatra da se studija „Rio Tinta” nalazi iznad najvišeg pravnog akta države, što bi takođe bilo u skladu sa shvatanjima rukovodstava kolonizovanih zemalja. Uzgred, multinacionalne korporacije moćnije su i uticajnije od zavisnih kolonija poput ove u kojoj životarimo što znači da je iluzorno očekivati kako će globalni gigant u oblasti rudarstva pokleknuti pred autoritetom rukovodstva Srbije. Još je besmislenije nadati se da će se držati vlastite studije uticaja na životnu sredinu kao pijan plota. Uostalom, nije Srbija Nemačka, kadra da parira korporativnim igračima, premda je za tri šprica sa sve iglama ispred nje po količini vakcina per kapita. Još manje je Srbija Slovenija čiji su građani na referendumu odbili izmene i dopune zakona o vodama. Kod nas se građani i ne pitaju za stvari koje ih se tiču. A i zašto bi se pitali kada njihovi predstavnici u strukturama vlasti misle umesto njih i u jednopartijskoj skupštini izglasavaju, po hitnom postupku i automatskim podizanjem ruke, izmene i dopune važnih zakona. Reč je o demokratiji uslovnog refleksa koja se iz skupštinske sale kapilarno širi na razne upravne odbore, sekretarijate, regulatorna tela, državne agencije, krizne štabove… Karakteriše je komandno, centralističko i ne sasvim promišljeno donošenje odluka koje direktno utiču na urušavanje vitalnih resursa društva – zemlje, vode, vazduha, kulture, jezika, obrazovanja, ustavnih sloboda… I na kraju, no ne i najmanje bitno, ličnog dostojanstva svakoga od nas.

Sociolog