Ekologija i religija

U „Politikinom” Kulturnom dodatku od 4. septembra 2021. u članku „Kako dočekati 2050?” gđa Marija Đurić piše da se više od 130 država obavezalo da će do 2050. godine postati „ugljenično neutralne” u cilju zaustavljanja posledica klimatskih promena kako porast globalne temperature ne bi iznosio više od 1,5 stepeni Celzijusa. Taj me članak podsetio na ono pismo indijanskog poglavice upućeno belom čoveku gde ovoga prilično dobro opisuje kroz jednu od njegovih osobina – pohlepu. S obzirom na to da bi ono što je napisano za belog čoveka moglo donekle generalizovati za celu ljudsku vrstu, opravdano je postaviti pitanje: Nije li to što je potpisano „nemoguća misija”?

Za razliku od Indijanaca kojima je planeta Zemlja u identitetu, za pripadnike ostalih naroda to se ne bi moglo kazati. Sve dok se taj identitet ne bude ugrađivao u našu svest poput religije (recimo u obrazovnom procesu), teško je poverovati da u dominirajućem društvenom sistemu, to jest u neoliberalnom kapitalizmu sa vladajućom paradigmom „živim da bi trošio” to moglo drugačije realizovati. „Borba” s koronom pokazuje našu nesolidarnost i nesposobnost da tu pošast brže zaustavimo. Da li bi priča – da mi našim potomcima ostavljamo planetu Zemlju kao mesto nepogodno za život – zaustavila od Trampa  naturanu životnu logiku „Dok je bal, nek je bal”?.

Sve dok mi sebe budemo doživljavali kao biće nastalo po logici „religija – nezavisna od prirode”, nemoguće je očekivati brzu i drastičnu promenu životne paradigme u tako kratkom periodu. Teško se oteti dojmu da smo mi jedina živa stvorenja na našoj planeti među kojima je mnogo onih što im je nešto drugo važnije i od života.

Dr P. Petrović,
Banjaluka