Екологија и религија

У „Политикином” Културном додатку од 4. септембра 2021. у чланку „Како дочекати 2050?” гђа Марија Ђурић пише да се више од 130 држава обавезало да ће до 2050. године постати „угљенично неутралне” у циљу заустављања последица климатских промена како пораст глобалне температуре не би износио више од 1,5 степени Целзијуса. Тај ме чланак подсетио на оно писмо индијанског поглавице упућено белом човеку где овога прилично добро описује кроз једну од његових особина – похлепу. С обзиром на то да би оно што је написано за белог човека могло донекле генерализовати за целу људску врсту, оправдано је поставити питање: Није ли то што је потписано „немогућа мисија”?

За разлику од Индијанаца којима је планета Земља у идентитету, за припаднике осталих народа то се не би могло казати. Све док се тај идентитет не буде уграђивао у нашу свест попут религије (рецимо у образовном процесу), тешко је поверовати да у доминирајућем друштвеном систему, то јест у неолибералном капитализму са владајућом парадигмом „живим да би трошио” то могло другачије реализовати. „Борба” с короном показује нашу несолидарност и неспособност да ту пошаст брже зауставимо. Да ли би прича – да ми нашим потомцима остављамо планету Земљу као место непогодно за живот – зауставила од Трампа  натурану животну логику „Док је бал, нек је бал”?.

Све док ми себе будемо доживљавали као биће настало по логици „религија – независна од природе”, немогуће је очекивати брзу и драстичну промену животне парадигме у тако кратком периоду. Тешко се отети дојму да смо ми једина жива створења на нашој планети међу којима је много оних што им је нешто друго важније и од живота.

Др П. Петровић,
Бањалука