Četvrtak, 21.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INERVJU: LEONARDO DI KONSTANCO, italijanski reditelj

O krivici i pokajanju

I zatvorenici i zatvorski čuvari su u istoj poziciji. I jedni i drugi su zatočenici u unutrašnjem kavezu, samo sa različite strane rešetaka
Леонардо ди Констанцо (Фото: Д. Лакић)

78. VENECIJA

Venecija, Lido - Nagrađivani itlijanski reditelj pre svega dokumentarnih pa i igranih filmova Leonardo di Konstanco (1958, Napulj), poznat je srpskoj i beogradskoj publici. On sam kaže: „Poznajem Beograd i mnogo mi se sviđa. Pre neku godinu sam držao predavanja studentima dokumentarnog filma. Divna atmosfera, odlična hrana, imate i prelepe žene, opasne...” On je izrazio želju da ponovo dođe, možda upravo sa novim filmom – „Unutrašnjim kavezom” (Ariaferma), koji je otkupljen za prikazivanje u našim bioskopima.

Di Konstanco je sada uzeo kameru u ruke i sa svojim glumcima Tonijem Servilom i Silviom Orlandom i omanjom filmskom ekipom smestio se u napušteni sardinijski zatvor kako bi snimio film upravo o tome: o unutrašnjem zatočeništvu, često mnogo težem od onog bukvalno zatvorskog. „Unutrašnji kavez” Leonarda di Konstanca prikazan je u Glavnom programu van konkurencije na 78. Mostri, dočekan i ispraćen velikim aplauzom.

Vaš film je neuobičajena zatvorska priča u odnosu na one koje smo navikli da gledamo na velikom ekranu? Svi su u njemu i njegovoj klaustrofobičnoj atmosferi zatočenici, i zločinci i stražari?

Inicijalna ideja o filmu došla je iz razgovora i iz onoga što sam čitao na temu osećanja krivice i pokajanju i tako sam završio u zatvoru i napisao ovakvu zatvorsku priču. Ja dolazim iz sveta dokumentarističkog stvaralaštva i volim da istražujem ljude i vrlo dobro znam kako oni mogu da se menjaju ispred kamere. Volim i da posmatram i istražujem mesta. i zatvor je nekako spojio te dve stvari u prostorima ispred i iza rešetaka. Razgovarao sam sa mnogim rediteljima, sa psiholozima, stražarima i bivšim zatvorenicima i bio sam iznenađen kako ljudi o tome pričaju i kako smatraju da su zatvorenici i zatvorski čuvari zapravo u istoj poziciji. I jedni i drugi su zatočenici, i jedni i drugi su u tom unutrašnjem kavezu samo sa različite strane rešetaka. Ta ideja je postojala od početka.

Dobro ste proučili i ulogu zatvorskih čuvara?

Da, iz susreta sa mnogima od njih, a neki i igraju u mom filmu, saznao sam da oni po ceo dan ne rade zapravo ništa osim što otključavaju i zaključavaju ćelije. Kada sam ih pitao šta još rade tokom svog radnog vremena, svi su mi odgovarali: „Ništa, samo smo tu, stojimo gde treba.” Raditi to „ništa” godinama na toj ničijoj zemlji može takođe da bude i tenzično, jer se nešto uvek može iznenada dogoditi. U Italiji svake godine ima mnogo slučajeva samoubistava zatvorskih čuvara.

Ono što je zanimljivo u filmu jeste i to što ne znamo mnogo o prošlosti vaših junaka, ali istovremeno njihove biografije možemo da „pročitamo” kroz njihovo kretanje, poglede, međusobne odnose. Igrate na kartu kreiranja psihološke pozadine likova kroz fizičku kretnju?

Kada gledate zatvorske filmove, a neki od njih su remek-dela, uvek imate jasne indikacije o tome ko je ko i ko je kakav od likova robijaša. Moja namera nije bila da ulazim detaljno u živote tih ljudi, ali sam želeo da postignem da gledaocima bude jasno da su svi oni opasni ljudi i da su u zatvoru sa velikim razlogom. Zato sam za glumce uzeo i veliki broj naturščika – bivših robijaša, ali i bivših zatvorskih čuvara. Neki od njih su se čak i prepoznali, jer su boravili u istom zatvoru samo sa druge strane rešetke i to je bilo zanimljivo. To sam uradio upravo zato što sam znao da njihova tela imaju memoriju gestova, toliko puta ponavljanih tokom godina. Otključavanje, zaključavanje ili ulazak i izlazak iz zatvorskih ćelija do dnevnog boravka ili šetnje, nameštanje kreveta i slično. Sve to i zatvorenici i čuvari rade spontano, gotovo mehanički, a profesionalnim glumcima bi bilo potrebno duže vreme da takvu vrstu rutine pokreta savladaju do one neophodne, gotovo dokumentarističke spontanosti.

Da li je ovako napušten zatvor kakav vidimo u filmu stvaran?

Da, ovaj zatvor je stvaran i napušten je pre devet godina. Bio je to dobro poznati zatvor u Sardiniji. Poznat po stražarskoj brutalnosti, zloglasan i surov. Bilo je mnogo prebijanja i tortura nad zatvorenicima i to je bio jedan od razloga što je zatvoren. Odmah do njega izgrađeno je novo, moderno i navodno humanije zatvorsko zdanje, ali što se surovosti tiče ostala je to ista stvar.

Postoji i jedna veoma dirljiva scena kada zatvorski čuvari i zatvorenici jedu zajedno poput bliske porodice?

Ta scena je pomalo i kao poslednja večera sa Hristom i dvanaest apostola. Za tom „porodičnom” zatvorskom večerom ih je trinaestoro. Nekako je ta večera logična i sasvim prikladna ideji filma da su svi u tom starom i ruiniranom zdanju zatvorenici. I kako bolje to stanje pokazati do zajedničkom večerom bez ikakvih barijera.

I filmska muzika prati tu gotovo religioznu scenu?

Da, muzika sa prizvucima džeza i džez varijacija, ali sa religioznom podlogom.

Interakcija između čuvara i zatvorenika najbolje se ogleda kroz odnos likova koje tumače Toni Servilo i Silvio Orlando, i jedan i drugi su autoriteti sa svoje strane rešetaka?

Toni, Silvio i ja smo rođeni u istom gradu, u Napulju, istih smo godina i bilo je samo pitanje vremena kada ćemo se okupiti na istom zadatku. Kada sam napisao priču poslao sam je i jednom i drugom sa pitanjem koju bi od te dve glavne uloge želeli za sebe. Bilo mi je logično da Toni prihvati ulogu autoritarnog zatvorenika, jer je već igrao uloge mafijaša, a da Silvio odabere ulogu iskusnog čuvara. Iznenadili su me odlukom da obrnu uloge i tako pred sebe stave veći izazov i pokažu mi potpuno poverenje. Bili su sjajni, lepo smo se družili posle snimajućih dana provedenih na relaciji zatvor-hotel. Oni su vrlo brzo uspostavili prijateljski odnos sa glumcima naturščicima, bivšim robijašima i čuvarima, što im je pomoglo da se opuste i ponašaju prirodno čak i kada zaborave svoj dijaloški tekst.

U „Unutrašnjem kavezu” nema nasilja niti brutalnosti i to je još jedna od neuobičajenih stvari za ovaj filmski žanr?

Da, nema scena nasilja, ali je ono sveprisutno. Njegovo postojanje oseća se i vidi na zidovima ćelija, po pravom lavirintu zatvorskih hodnika i po čitavom unutrašnjem prostoru napuštenog sardinijskog zatvora u kojem je trinaest ljudi ostalo zaboravljeno.

Silvio Orlando i Toni Servilo u filmu „Unutrašnji kavez“ (Foto: 78. Venecija)

Šta je zajedničko Orlandu i Servilu

Dva velika italijanska filmska i pozorišna glumca Toni Servilo i Silvio Orlando nikada pre Di Konstancovog filma nisu radili zajedno. Nisu se čak ni lično poznavali iako su rođeni u istom gradu i dele reditelje sa kojima su sarađivali. Osim posvećenosti profesiji, Toni i Silvio imaju još nešto zajedničko. I jedan i drugi su igrali Berluskonija: Orlando u Moretijevom „Kajmanu”, a Servilo u Sorentinovom filmu „Loro”. Na ovo podsećanje dva glumca gotovo u glas za „Politiku” kažu: „Nadamo se da se ta naša uloga više nikada neće ponoviti...”

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

zoran stokić
Da li je se Konstanco oslanja na Tavijanije? Scenarioi režija: Paolo i Vitorio Taviani „Cezar mora umreti” 2012., na Berlinskom festivalu osvojio je „Zlatnog medveda”. I kritika i publika, hvalili su ovaj neobičan igrano-dokumentarni miks koji prati postavljanje Šekspirovog komada „Julije Cezar” na „teatarske daske” najstrožije čuvanog italijanskog zatvora, rimske Rebibije, u kojem kazne služe glumci - braće Taviani: ubice, dileri, mafijaši i pripadnici kamore.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.