Уторак, 26.10.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНЕРВЈУ: ЛЕОНАРДО ДИ КОНСТАНЦО, италијански редитељ

О кривици и покајању

И затвореници и затворски чувари су у истој позицији. И једни и други су заточеници у унутрашњем кавезу, само са различите стране решетака
Леонардо ди Констанцо (Фото: Д. Лакић)

78. ВЕНЕЦИЈА

Венеција, Лидо - Награђивани итлијански редитељ пре свега документарних па и играних филмова Леонардо ди Констанцо (1958, Напуљ), познат је српској и београдској публици. Он сам каже: „Познајем Београд и много ми се свиђа. Пре неку годину сам држао предавања студентима документарног филма. Дивна атмосфера, одлична храна, имате и прелепе жене, опасне...” Он је изразио жељу да поново дође, можда управо са новим филмом – „Унутрашњим кавезом” (Ariaferma), који је откупљен за приказивање у нашим биоскопима.

Ди Констанцо је сада узео камеру у руке и са својим глумцима Тонијем Сервилом и Силвиом Орландом и омањом филмском екипом сместио се у напуштени сардинијски затвор како би снимио филм управо о томе: о унутрашњем заточеништву, често много тежем од оног буквално затворског. „Унутрашњи кавез” Леонарда ди Констанца приказан је у Главном програму ван конкуренције на 78. Мостри, дочекан и испраћен великим аплаузом.

Ваш филм је неуобичајена затворска прича у односу на оне које смо навикли да гледамо на великом екрану? Сви су у њему и његовој клаустрофобичној атмосфери заточеници, и злочинци и стражари?

Иницијална идеја о филму дошла је из разговора и из онога што сам читао на тему осећања кривице и покајању и тако сам завршио у затвору и написао овакву затворску причу. Ја долазим из света документаристичког стваралаштва и волим да истражујем људе и врло добро знам како они могу да се мењају испред камере. Волим и да посматрам и истражујем места. и затвор је некако спојио те две ствари у просторима испред и иза решетака. Разговарао сам са многим редитељима, са психолозима, стражарима и бившим затвореницима и био сам изненађен како људи о томе причају и како сматрају да су затвореници и затворски чувари заправо у истој позицији. И једни и други су заточеници, и једни и други су у том унутрашњем кавезу само са различите стране решетака. Та идеја је постојала од почетка.

Добро сте проучили и улогу затворских чувара?

Да, из сусрета са многима од њих, а неки и играју у мом филму, сазнао сам да они по цео дан не раде заправо ништа осим што откључавају и закључавају ћелије. Када сам их питао шта још раде током свог радног времена, сви су ми одговарали: „Ништа, само смо ту, стојимо где треба.” Радити то „ништа” годинама на тој ничијој земљи може такође да буде и тензично, јер се нешто увек може изненада догодити. У Италији сваке године има много случајева самоубистава затворских чувара.

Оно што је занимљиво у филму јесте и то што не знамо много о прошлости ваших јунака, али истовремено њихове биографије можемо да „прочитамо” кроз њихово кретање, погледе, међусобне односе. Играте на карту креирања психолошке позадине ликова кроз физичку кретњу?

Када гледате затворске филмове, а неки од њих су ремек-дела, увек имате јасне индикације о томе ко је ко и ко је какав од ликова робијаша. Моја намера није била да улазим детаљно у животе тих људи, али сам желео да постигнем да гледаоцима буде јасно да су сви они опасни људи и да су у затвору са великим разлогом. Зато сам за глумце узео и велики број натуршчика – бивших робијаша, али и бивших затворских чувара. Неки од њих су се чак и препознали, јер су боравили у истом затвору само са друге стране решетке и то је било занимљиво. То сам урадио управо зато што сам знао да њихова тела имају меморију гестова, толико пута понављаних током година. Откључавање, закључавање или улазак и излазак из затворских ћелија до дневног боравка или шетње, намештање кревета и слично. Све то и затвореници и чувари раде спонтано, готово механички, а професионалним глумцима би било потребно дуже време да такву врсту рутине покрета савладају до оне неопходне, готово документаристичке спонтаности.

Да ли је овако напуштен затвор какав видимо у филму стваран?

Да, овај затвор је стваран и напуштен је пре девет година. Био је то добро познати затвор у Сардинији. Познат по стражарској бруталности, злогласан и суров. Било је много пребијања и тортура над затвореницима и то је био један од разлога што је затворен. Одмах до њега изграђено је ново, модерно и наводно хуманије затворско здање, али што се суровости тиче остала је то иста ствар.

Постоји и једна веома дирљива сцена када затворски чувари и затвореници једу заједно попут блиске породице?

Та сцена је помало и као последња вечера са Христом и дванаест апостола. За том „породичном” затворском вечером их је тринаесторо. Некако је та вечера логична и сасвим прикладна идеји филма да су сви у том старом и руинираном здању затвореници. И како боље то стање показати до заједничком вечером без икаквих баријера.

И филмска музика прати ту готово религиозну сцену?

Да, музика са призвуцима џеза и џез варијација, али са религиозном подлогом.

Интеракција између чувара и затвореника најбоље се огледа кроз однос ликова које тумаче Тони Сервило и Силвио Орландо, и један и други су ауторитети са своје стране решетака?

Тони, Силвио и ја смо рођени у истом граду, у Напуљу, истих смо година и било је само питање времена када ћемо се окупити на истом задатку. Када сам написао причу послао сам је и једном и другом са питањем коју би од те две главне улоге желели за себе. Било ми је логично да Тони прихвати улогу ауторитарног затвореника, јер је већ играо улоге мафијаша, а да Силвио одабере улогу искусног чувара. Изненадили су ме одлуком да обрну улоге и тако пред себе ставе већи изазов и покажу ми потпуно поверење. Били су сјајни, лепо смо се дружили после снимајућих дана проведених на релацији затвор-хотел. Они су врло брзо успоставили пријатељски однос са глумцима натуршчицима, бившим робијашима и чуварима, што им је помогло да се опусте и понашају природно чак и када забораве свој дијалошки текст.

У „Унутрашњем кавезу” нема насиља нити бруталности и то је још једна од неуобичајених ствари за овај филмски жанр?

Да, нема сцена насиља, али је оно свеприсутно. Његово постојање осећа се и види на зидовима ћелија, по правом лавиринту затворских ходника и по читавом унутрашњем простору напуштеног сардинијског затвора у којем је тринаест људи остало заборављено.

Силвио Орландо и Тони Сервило у филму „Унутрашњи кавез“ (Фото: 78. Венеција)

Шта је заједничко Орланду и Сервилу

Два велика италијанска филмска и позоришна глумца Тони Сервило и Силвио Орландо никада пре Ди Констанцовог филма нису радили заједно. Нису се чак ни лично познавали иако су рођени у истом граду и деле редитеље са којима су сарађивали. Осим посвећености професији, Тони и Силвио имају још нешто заједничко. И један и други су играли Берлусконија: Орландо у Моретијевом „Кајману”, а Сервило у Сорентиновом филму „Лоро”. На ово подсећање два глумца готово у глас за „Политику” кажу: „Надамо се да се та наша улога више никада неће поновити...”

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

zoran stokić
Da li je se Konstanco oslanja na Tavijanije? Scenarioi režija: Paolo i Vitorio Taviani „Cezar mora umreti” 2012., na Berlinskom festivalu osvojio je „Zlatnog medveda”. I kritika i publika, hvalili su ovaj neobičan igrano-dokumentarni miks koji prati postavljanje Šekspirovog komada „Julije Cezar” na „teatarske daske” najstrožije čuvanog italijanskog zatvora, rimske Rebibije, u kojem kazne služe glumci - braće Taviani: ubice, dileri, mafijaši i pripadnici kamore.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.