Diskretna tuga i paradoks života

Ako postoji neko za koga može da se kaže da je u sebi nosio „radosnu tugu”, onda je to bio Ivan Tasovac. Ovaj složeni teološki izraz iz zlatnog doba Vizantije nosi savršen opis njegovog paradoksalnog životnog stava i karaktera.

Sav u prinčevskoj melanholiji, istovremeno je bio ispunjen nekom gotovo nadljudskom vitalnošću i energijom, postajući tako jedinstven primer i idealni uzor za one najređe među nama, one od njegove vrste. Zbog toga je Ivan mogao da bude sav u najlepšim parovima spoljašnjih suprotnosti: i savršeno društven i usamljenik, i umetnik i menadžer, i romantičan baš kao i čovek od ovoga sveta. Pa je tako zbunjivao i odmah razoružavao sve koji bi hteli da ga svrstaju samo u ovu ili onu vrstu ljudi, tragično neuspešni u uzaludnim pokušajima da ga svedu samo na jedan oblik i način postojanja. To tako nije bilo moguće, na sreću svih nas.

Zbog toga je pred našim očima ovako čudesno izraslo njegovo čedo pod imenom Beogradska filharmonija. Ovaj složeni kolektiv i prestižna kulturna institucija je tako dobila karakter svog direktora i predvodnika, pa je ubrzo po njegovom postavljenju na njeno čelo počela da srećno liči na Ivana. I muzika, ali i nešto „više od muzike”; i orkestar, ali i kreativna maštaonica; i oaza istinske umetnosti, baš kao i mesto za sve i svakog ko je u sebi sačuvao bar malo duše. Stoga su privrženici i korisnici plodova ove i ovakve Tasovčeve Beogradske filharmonije bili mnogi i mnogi, a tako međusobno različiti, ne samo „od 7 do 77 godina”, kako glasi ona čuvena reklama iz „Politikinog Zabavnika” već doslovno od bebe pa do stogodišnjaka.

On je ovakvim svojim „proširenim pristupom” ujedinjavao i mirio svoju publiku, uostalom kao i sve nas, tako često neskladne i posvađane. Znao je on, taj veliki i plemeniti dečak, da ima nešto autentično „detinje” u narodu i gradu kojima je svim srcem pripadao. I da su svi ti veliki dečaci i devojčice iza privida ove tragične neusaglašenosti, u stvari nepravdama života pogođeni i smrtno ranjeni ljudi, večno željni pravde, istine i lepote. Razumeo je da čak i kod dežurnih gunđala i najoštrijih kritičara, a u obrnutoj perspektivi pravog stanja njihove duše, postoji ta utopijski romantična i nemoguća težnja ka savršenom stanju stvari; da je njihovo hronično nezadovoljstvo i neprestano razočaravanje uistinu samo posledica njihove tuge nad nesavršenošću života.

On je Srbiju voleo, a u svoj rodni Beograd je bio zaljubljen, do kraja i bez ostatka. Umesto da, kao toliki drugi, prezire svoje sunarodnike, on je bio ubeđen da je elita organski deo naroda, a ne nešto odvojeno i tobože „iznad njega”. Uživao je u slučajnim, baš kao i onim dogovorenim susretima, prepuštajući se avanturi uvek novih upoznavanja, bez ikakvih obzira na to kojoj društvenoj grupi ili klasi pripadaju njegovi sagovornici. Iako sin glumca i profesorke klavira, on je beogradsku ulicu doživljavao isto onako blisko kao i veliku scenu. Zato je tu scenu preseljavao sa onako velikim uspehom na ulicu, među ljude.

Nikada nije pokazivao prezir ni prema kome, niti se pravio važan zbog svojih umetničkih talenata, društvenog statusa i položaja koje je zauzimao, pošto je pripadao onom superdemokratskom duhu Beograda i svog Dorćola na kome je odrastao, duhu koji ne priznaje nejednakost ljudi i bilo čiju ekskluzivnost i nedodirljivu važnost. Zato nije nikada napadao ljude drugačijeg kova, niti od njegovih kolega tako prezrenu „estradu”, verujući da se veliki mozaik života sastoji od mnogo jednako važnih delića najrazličitijih veličina i oblika. U tome je bio sličan svim velikim Beograđanima, od Nušića i Mike Alasa, pa do Libera Markonija i Mome Kapora, u ovoj ljubavi za sredinu u kojoj se nalazi.

S tim da je u svemu tome posebnu aromu njegovoj ličnosti davala ona njegova tiha i diskretna tuga koja se uvek osećala u šarenom i širokom okviru svakog njegovog vidljivog pripadanja. Tu je on ipak i zauvek ostao onaj osetljivi dečak koji je u najranijem uzrastu otišao na najzahtevniji trening koji uopšte postoji u umetničkom svetu, na Muzičku akademiju „Petar Iljič Čajkovski” u Moskvi. Tamo gde se dečaci pretvaraju u genijalne mašine izvođačke umetnosti, pod budnim okom svojih učitelja i vaspitača.

On je u Moskvi, toliko drugačijoj od Beograda njegovog odrastanja, postao neki drugačiji Ivan Tasovac, dobijajući akrobatski zahtevnu pijanističku veštinu, ali umnogome žrtvujući onu neposrednost i spontanu razigranost duše, koju je doneo sa sobom u jednu od velikih prestonica muzike naše planete. Verovatno je zato i rešio, u zrelim godinama, da od pijaniste opet postane onaj maštar sa kalemegdanskih brežuljaka (gde je učio da vozi bicikl pa posle i skejt). Tako je vaskrsao svoje detinjstvo, budeći svoju želju za nesputanim životom bez strogo kontrolisanih pravila.

Ovu odluku je podvukao i podcrtao svojim izgledom, tim upadljivim i nehajno ekscentričnim stajlingom. Želeo je da i na najvidljiviji mogući način pokaže svoju odluku da živi, a ne samo izvodi umetnost.

Puno puta sam citirala misao moje drage Elfride Jelinek da je život kao umršena kosa za koju nema češlja što može da je raščešlja, ukroti i umiri. U slučaju našeg, samo fizički preminulog, ali duhovno zauvek živog Ivana Tasovca, ovaj kratki i živopisni opis može da bude i pravi epitaf iza svega što je sobom, i javno i tajno, nosio i predstavljao.

Tako slobodno i vedro neraščešljan, ovaj srećni (i tužni) vajldovski Princ Umetnosti Života je privremeno napustio svoju Srbiju, svoj Beograd, svoju filharmoniju, prijatelje i porodicu, ostavljajući svoju neobičnu i živopisnu biografiju kao jedinstveni primer i proživljeni savet za sve nas, tako različite, neutaživo željne sreće i smisla.

Posebno prijateljstvo sa Mehtom Tasovac i Mehta 

Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije i bivši ministar kulture i informisanja Srbije, preminuo je iznenada preksinoć u svom domu u Beogradu, u 55. godini. Rođen je 1966. godine u Beogradu, u intelektualnoj porodici Tasovac, kojoj je, kako se beleži, nobelovac Ivo Andrić ostavio srednjovekovni rodoslov pronađen u Dubrovačkom arhivu. Ivan Tasovac sin je glumca Predraga Tasovca i majke Marije, višegodišnje profesorke klavira u Muzičkoj školi „Mokranjac”. Otuda i njegovo rano interesovanje za muzičku umetnost, već u 12. godini debitovao je kao pijanista sa orkestrima Beogradske i Zagrebačke filharmonije.  Diplomirao je i magistrirao klavir na Konzervatorijumu „Petar Iljič Čajkovski” u Moskvi, u klasi profesora Sergeja Dorenjskog.

Tokom profesionalne pijanističke karijere nastupao je kao solista i sa orkestrima u Italiji, Švajcarskoj, Španiji, Irskoj, SAD, Rusiji, Belgiji, bivšim jugoslovenskim republikama i drugim zemljama, a od početka dvehiljaditih posvetio se menadžerskom poslu na čelu BGF.

Direktor Beogradske filharmonije bio je od marta 2001. do septembra 2013. godine. Tada je rekonstruisana zgrada Beogradske filharmonije, obnovljeni su instrumenti u velikom delu orkestra, orkestar je podmlađen, angažovani su muzičari koji su se vratili sa školovanja u inostranstvu... Unapređena je i institucionalna i regionalna saradnja, a pored zapaženih međunarodnih gostovanja orkestra širom Evrope, na inicijativu Tasovca u jesen 2014. godine realizovana je i prva turneja u istoriji Beogradske filharmonije u SAD.

U znak priznanja za doprinos kulturi u Srbiji, Tasovac je bio pozvan da bude jedan od glavnih govornika na debati „Odnos kulture i ekonomskog razvoja”, koja je u sedištu UN u Njujorku održana u junu 2013. godine. Vlada Srbije razrešila ga je dužnosti direktora BGF u septembru 2013. godine zbog njegovog izbora za ministra kulture i informisanja u rekonstruisanoj vladi. Na toj funkciji je ostao do avgusta 2016. godine, nakon čega je, na osnovu konkursa, ponovo imenovan za direktora Beogradske filharmonije u januaru 2017. godine.

Pokrenuo je Fondaciju BGF „Zubin Mehta” 2004. godine, a realizaciji brojnih ciljeva i projekata te fondacije doprinosi i Fondacija „Američki prijatelji Beogradske filharmonije”, osnovana 2012. godine u Njujorku. Vezivalo ga je posebno prijateljstvo sa Mehtom.

Tasovac je na čelo Ministarstva kulture i informisanja došao na predlog Socijalističke partije Srbije, preuzevši dužnost ministra od Bratislava Petkovića. Na poslednjim parlamentarnim izborima 2020. godine bio je na listi Srpske napredne stranke.

B. G. T.

Beogradska filharmonija se muzikom oprašta od Tasovca

Beogradska filharmonija, pogođena iznenadnim gubitkom Ivana Tasovca, posvetiće svom direktoru koncert večeras u  20 časova pod upravom šefa dirigenta Gabrijela Felca, saopšteno je iz ove kuće.Umesto komemoracije, Beogradska filharmonija se od „velikog protivnika forme i ordinarnih protokola oprašta muzikom za koju je on i živeo“.

„Legendarnom vizionaru, prijatelju svih muzičara i filharmonijske publike, orkestar ne posvećuje samo koncert u petak već i svaki naredni koji bude odsvirao kako na Kolarcu tako i u budućoj dvorani Beogradske filharmonija za koju je Tasovac živeo", poručuju iz BF.

Na koncertu u petak orkestar će svirati muziku Šostakoviča, a na početku nastupa „Tasi se posebno posvećuje Valcer istog kompozitora“.

K. R.