Privilegija je služiti umetnosti

Žiri u kojem su radili Bojan Jović, Novica Antić i Zorislav Paunković doneo je odluku da tek ustanovljena nagrada za najbolji dramski prevod sa stranog na srpski jezik „Matilda Trifunović” bude dodeljena Relji Dražiću, književnom prevodiocu i izdavaču iz Novog Sada, za prevod drame „Podnevna zvona” austrijskog autora Hajnca Rudolfa Ungera, objavljen u dvotomnoj knjizi „Švarcmaleri austrijske pozornice” (izdavač „Nojzac”, Novi Sad, 2019).

Bio je to povod za razgovor sa Dražićem, kome je ovo priznanje uručeno prošle nedelje u Udruženju književnih prevodilaca Srbije, koje je, zajedno s humanitarnom fondacijom „Hrast”, i utemeljivač nagrade.

Prvi ste dobitnik priznanja „Matilda Trifunović”. Kakav je, generalno, vaš odnos prema nagradama?

Matildu Trifunović nisam stigao da upoznam. Čujem sad da je u pitanju bila osoba sa aurom, s postojanim isijavanjem dobrog raspoloženja, pravi pozorišni čovek, omiljena u okruženju, veštak u svom poslu; po svemu sudeći bila je bilingvalna, kadra da takoreći simultano prevodi književni tekst. Kod mene to nije slučaj, ja ne govorim dovoljno dobro nemački, izveštio sam se samo za tekst. Dakle, primiti nagradu koja nosi njeno ime svakako je veliko priznanje. Ova nagrada mi je, takođe, osobito draga jer dolazi od kolega, što joj daje posebnu težinu te je jednom prevodilačkom autodidaktu poput mene i veliko ohrabrenje.

Predsednik žirija Antić primetio je da je prevođenje dramskog teksta najbliže prevođenju poezije, odnosno prepevavanju. Jeste li se ikad okušali i u prepevavanju?

U tome što je Novica Antić rekao ima mnogo istine. Dijaloška faktura dramskog teksta ište mnogo više slobode u prevođenju nego što je to slučaj sa regularnom prozom, koju ja uvek prevodim striktno jedan na jedan ako je samo moguće, odstupajući od toga samo tamo gde to traži idiom ili neki drugi faktor razlike u jezicima. Tačno je takođe da prevodilac tokom rada na dramskom tekstu mora da imaginira glumca koji to treba da izgovara. Tu postoji opasnost „umivanja”, zato se treba držati one izreke iz Pekićeve simeonske frazeologije: „Pan metron ariston”, sve sos mera.

Neku zbirku poezije kao posebno izdanje dosad nisam prevodio, ali prilično često se u prozi nađe stihova koje neminovno treba prepevati. To je recimo bio slučaj u delu koje sam letos objavio, u romanu „Nedužni” Hermana Broha. Taj prevod je Miroljub Stojanović na predstavljanju knjige u Parobrodu ocenio kao jedan od dva prevodilačka poduhvata godine.

Štajerski dijalekt kojim govore Ungerovi junaci za vas, čini se, nije bio težak zalogaj? Kakvi su, u tom pogledu, nemački i austrijski pisci? U našoj književnosti, neka vrsta pseudourbanog pansrpskog jezičkog obrasca gotovo je potpuno istisnula dijalekte.

Jezik koji sam ja učio je bio Hochdeutsch, znači, otmeni ili književni nemački, takođe je drugo ime tog jezika Theaterdeutsch, dakle, jezik koji se govorio u pozorištu. U dvadesetom veku se na nemačkom govornom području situacija prilično promenila. Identitetske politike koje su postale neka vrsta „nadgradnje” poznog kapitalizma, a koje su se kod nas svele manje-više na rodnost i transrodnost, tamo su znatno više diferencirane. Vodi se, na primer, računa o dijalektima, na njima se pišu i pozorišni komadi, postoje čak pozorišni festivali za komade pisane na dijalektima. Potpuno je drugačiji kontekst Austrije i Srbije, u kojoj se dijalekti još od Vukove reforme samo potiskuju, pa ako se i nađu u nekom komadu, pre svega služe za sprdnju (čast izuzecima), te je prevodiocu skoro nemoguće da u prevodu koristi neki brđanski dijalekt koji bi barem po nadmorskoj visini bio adekvatan. Ima i komada koje je verovatno nemoguće prevesti, ali štajerska lakrdija Hajnca Rudolfa Ungera nije mi bila toliko težak zalogaj, pošto se autor tu, ipak, držao simeonskog načela pan metron ariston.

Često se govori o statusu književnih prevodilaca u ovdašnjoj kulturnoj sredini, pa i u širem društvenom kontekstu. Čini se da su književni prevodioci sami skloni pasivnosti, pa da onda iz te obamrlosti kukaju kako nisu dovoljno vrednovani. Šta vi kažete?

Ja to vidim malo drugačije. Za mene je privilegija uopšte služiti umetnosti, makar i kao druga ruka, što mi prevodioci ipak jesmo. Kod nas je, međutim, filisterija uzela maha, palanka je pobedila, zasad, ispreturani su prioriteti! S druge strane, čini se da se situacija menja nabolje. I nas prevodioce zapada delić slave. Naša imena danas se neretko nalaze i na naslovnicama izdanja, režiseri na premijerama pominju naš rad. Honorari jesu u rasponu od skromnih do mizernih, ali to ima veze i s teškom situacijom na srpskom tržištu knjiga, a teško je naročito malim izdavačima koji jedva izdržavaju ogromne knjižarske rabate. Naposletku, postoji i ta mogućnost prevodilačko-izdavačke samoinicijative za koju primer pružaju „Nojzac” i „Radni sto” Bojane Denić.