Šta uraditi sa dobrim belcima

Roman „Polovina koja nedostaje” nove zvezde američke književnosti, tridesetjednogodišnje Brit Benet, koju upoređuju sa slavnom Toni Morison, govori o rasizmu kroz priču o dve sestre bliznakinje, koje zajedno beže iz crnačkog gradića u Luizijani i čiji životi se razdvajaju kad jedna od njih shvati da može da se predstavi i kao belkinja. Knjiga je nedavno objavljena i kod nas u izdanju kuće „Buka” (Booka) u prevodu Aleksandra Milajića.

Roman počinje 1968. godine kada je ubijen Martin Luter King i kada je nada pokreta za građanska prava počela da slabi, a urbano nasilje postalo široko rasprostranjeno.

– Zanimalo me je da povežem nemire nakon ubistva dr Kinga i različit način na koji ove dve sestre bliznakinje, Dezire i Stela, na to reaguju. Dezire koristi haos trenutka da pobegne iz lošeg braka. Stela se predstavlja kao bela žena i udaje se za belca krijući svoj pravi identitet. Mada zbog toga oseća bol i bes, buni se sa ostalim belcima protiv toga da se u njihov kraj doseli crnačka porodica, jer se plaši da će biti razotkrivena. Zanimale su me emotivne krize koje je isprovocirala istorijska kriza – rekla je autorka u jednom intervjuu povodom izlaska romana koji je u SAD objavljen prošle godine.

S druge strane, Brit Benet, koja je taj roman počela da piše 2014, nije zamišljala da će ta tema biti potencirana kao aktuelna, ali upravo te godine je rasizam ponovo postao goruća tema kada je beli policajac ubio crnog osamnaestogodišnjaka Majkla Brauna u Fergusonu, što je izrodilo pokret „Blek lajvs meter”. Brit Benet je tada napisala esej pod nazivom „Ne znam šta da radim sa dobrim belim ljudima” u kome govori koliko je teško biti crnac u prisustvu belih ljudi koji tvrde da žele da pomognu, ali su uporni u rasističkom ponašanju. U godinama koje su usledile, njen esej se povremeno reciklira zajedno sa novim slučajevima policijske brutalnosti, što nju frustrira, mada ceni uticaj koji je esej imao na čitaoce.

Tema rasizma bliska je ovoj književnici, koja je rođena i odrasla u južnoj Kaliforniji, studije završila na Univerzitetu „Stanford”, a master studije književnosti na Univerzitetu u Mičigenu.

– Moja majka dolazi iz malog grada u ruralnoj Luizijani za razliku od mog oca koji je odrastao u Los Anđelesu. Njihova iskustva o rasizmu su veoma različita, ruralno naspram urbanog, mada su oboje odrasli u siromašnim porodicama – ispričala je.

Njen debitantski roman „Majke” (2016) našao se na listi bestselera „Njujork tajmsa”, dok je njen drugi roman „Polovina koja nedostaje” odmah po objavljivanju dospeo na prvo mesto iste liste, zbog čega je ostala zatečena. Roman je objavljen prošle godine u jeku pandemije, pa je Brit Benet bila skeptična i pitala se hoće li uošte bilo ko pročitati tu knjigu. Prvo mesto na listi bestselera „Njujork tajmsa” bio je šok, jer kako je i sama izjavila, ono je, zna se, rezervisano za autore poput Stivena Kinga...

Prošle godine se preselila u Njujork, gde je prebrodila izolaciju, i to sama, što je po njoj dobro jer „niko vam ne ide na živce osim vas samih”, a već u junu sa svog prozora je gledala protest koji je bio izazvan i trećom odlukom suda da ne podigne optužnicu protiv policajca koji je pucao u Majkla Brauna.

– Bilo je super videti ljude kako izlaze na prozore i viču u znak podrške, automobile koji trube... Posebno posle ovog ekstremnog perioda izolacije koji smo iskusili. Pre mesec dana ideja da budete u gomili bila bi nezamisliva – izjavila je tada za medije, neposredno posle izlaska knjige.

I u iskustvu koje je donela pandemija, ona vidi dejstvo rasizma u zemlji u kojoj je, kao što i sama kaže, svakome jasno da je lakše biti belac nego crnac. „Svi smo prošli kroz traumatičnu situaciju u vreme pandemije, ali oni koji su bili više pogođeni su obojeni i siroamšni”, tvrdi Brit Benet.

Mada izbegava da mnogo govori o rasizmu jer smatra da time treba da se bave istoričari, sociolozi i drugi, a da je njeno da priča priče, smatra da ključno pitanje koje belci treba sebi da postave glasi: da li su spremni da, priznajući privilegije, i nešto izgube.

Kritika je roman „Polovina koja nedostaje” nazvala ambicioznim razmišljanjem na temu rase i identiteta („Njujork tajms”), delom koje odgovara na pitanja šta znači autentičnost kada smo suočeni sa rasizmom, seksizmom i homofobijom, koliku cenu plaćamo da budemo svoji i koliko nas odluči da pobegne od onoga što se od nas očekuje („Vašington post”).

– Ne znam da li je ovo što radim na neki način pisanje o mojoj porodici ili me je odrastanje u gradu koji je gotovo gušio zaista zainteresovalo za malu zajednicu. Htela sam da napišem knjigu koja se ne bavi samo crnačkim bolom već i ljubavlju i načinom na koji se ljudi oslobađaju. Jednostavno volim tu tenziju između velikog istorijskog i malog emocionalnog trenutka – rekla je u jednom intervjuu povodom izlaska knjige.

A zbog toga što je, po stilu pisanja, porede sa Toni Morison, prvom crnom autorkom koja je ovenčana Nobelovom nagradom (1993), Brit Benet se oseća, priznala je, nadrealno.