Четвртак, 09.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Шта урадити са добрим белцима

Радња романа „Половина која недостаје” почиње 1968. године када је убијен Мартин Лутер Кинг, а ауторка Брит Бенет почела је да га пише 2014, исте године када је бели полицајац убио црнца Мајкла Брауна
Брит Бенет, нова звезда америчке књижевности (Фото: Emma Trim)

Роман „Половина која недостаје” нове звезде америчке књижевности, тридесетједногодишње Брит Бенет, коју упоређују са славном Тони Морисон, говори о расизму кроз причу о две сестре близнакиње, које заједно беже из црначког градића у Луизијани и чији животи се раздвајају кад једна од њих схвати да може да се представи и као белкиња. Књига је недавно објављена и код нас у издању куће „Бука” (Booka) у преводу Александра Милајића.

Роман почиње 1968. године када је убијен Мартин Лутер Кинг и када је нада покрета за грађанска права почела да слаби, а урбано насиље постало широко распрострањено.

– Занимало ме је да повежем немире након убиства др Кинга и различит начин на који ове две сестре близнакиње, Дезире и Стела, на то реагују. Дезире користи хаос тренутка да побегне из лошег брака. Стела се представља као бела жена и удаје се за белца кријући свој прави идентитет. Мада због тога осећа бол и бес, буни се са осталим белцима против тога да се у њихов крај досели црначка породица, јер се плаши да ће бити разоткривена. Занимале су ме емотивне кризе које је испровоцирала историјска криза – рекла је ауторка у једном интервјуу поводом изласка романа који је у САД објављен прошле године.

С друге стране, Брит Бенет, која је тај роман почела да пише 2014, није замишљала да ће та тема бити потенцирана као актуелна, али управо те године је расизам поново постао горућа тема када је бели полицајац убио црног осамнаестогодишњака Мајкла Брауна у Фергусону, што је изродило покрет „Блек лајвс метер”. Брит Бенет је тада написала есеј под називом „Не знам шта да радим са добрим белим људима” у коме говори колико је тешко бити црнац у присуству белих људи који тврде да желе да помогну, али су упорни у расистичком понашању. У годинама које су уследиле, њен есеј се повремено рециклира заједно са новим случајевима полицијске бруталности, што њу фрустрира, мада цени утицај који је есеј имао на читаоце.

Тема расизма блиска је овој књижевници, која је рођена и одрасла у јужној Калифорнији, студије завршила на Универзитету „Станфорд”, а мастер студије књижевности на Универзитету у Мичигену.

– Моја мајка долази из малог града у руралној Луизијани за разлику од мог оца који је одрастао у Лос Анђелесу. Њихова искуства о расизму су веома различита, рурално наспрам урбаног, мада су обоје одрасли у сиромашним породицама – испричала је.

Њен дебитантски роман „Мајке” (2016) нашао се на листи бестселера „Њујорк тајмса”, док је њен други роман „Половина која недостаје” одмах по објављивању доспео на прво место исте листе, због чега је остала затечена. Роман је објављен прошле године у јеку пандемије, па је Брит Бенет била скептична и питала се хоће ли уоште било ко прочитати ту књигу. Прво место на листи бестселера „Њујорк тајмса” био је шок, јер како је и сама изјавила, оно је, зна се, резервисано за ауторе попут Стивена Кинга...

Прошле године се преселила у Њујорк, где је пребродила изолацију, и то сама, што је по њој добро јер „нико вам не иде на живце осим вас самих”, а већ у јуну са свог прозора је гледала протест који је био изазван и трећом одлуком суда да не подигне оптужницу против полицајца који је пуцао у Мајкла Брауна.

– Било је супер видети људе како излазе на прозоре и вичу у знак подршке, аутомобиле који трубе... Посебно после овог екстремног периода изолације који смо искусили. Пре месец дана идеја да будете у гомили била би незамислива – изјавила је тада за медије, непосредно после изласка књиге.

И у искуству које је донела пандемија, она види дејство расизма у земљи у којој је, као што и сама каже, свакоме јасно да је лакше бити белац него црнац. „Сви смо прошли кроз трауматичну ситуацију у време пандемије, али они који су били више погођени су обојени и сироамшни”, тврди Брит Бенет.

Мада избегава да много говори о расизму јер сматра да тиме треба да се баве историчари, социолози и други, а да је њено да прича приче, сматра да кључно питање које белци треба себи да поставе гласи: да ли су спремни да, признајући привилегије, и нешто изгубе.

Критика је роман „Половина која недостаје” назвала амбициозним размишљањем на тему расе и идентитета („Њујорк тајмс”), делом које одговара на питања шта значи аутентичност када смо суочени са расизмом, сексизмом и хомофобијом, колику цену плаћамо да будемо своји и колико нас одлучи да побегне од онога што се од нас очекује („Вашингтон пост”).

– Не знам да ли је ово што радим на неки начин писање о мојој породици или ме је одрастање у граду који је готово гушио заиста заинтересовало за малу заједницу. Хтела сам да напишем књигу која се не бави само црначким болом већ и љубављу и начином на који се људи ослобађају. Једноставно волим ту тензију између великог историјског и малог емоционалног тренутка – рекла је у једном интервјуу поводом изласка књиге.

А због тога што је, по стилу писања, пореде са Тони Морисон, првом црном ауторком која је овенчана Нобеловом наградом (1993), Брит Бенет се осећа, признала је, надреално.

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Bane
И на крају, колико црнаца погине у међусобним обрачунима недељно и то рецимо само у Чикагу, да не спомињемо Атланту? Бар 3-4 сваки викенд. Када дође неки празник и продужени викенд по 7-8 па и преко 10 а оо 40 повређених. Колко црначке деце одраста без оца, тј. у разведеним браковима или се никада нису ни узимали, али опет без оца у кући као другог родитеља и васпитача? 80% Ту популацију једна странка користи и израбљује само зарад гласова на сваким изборима. И за то им удељују неку малу помоћ
Бата
Сигурно нећу да браним "белу" Америку од њихове робовласничке и расистичке заоставштине, али и у савременој пренаглашеној извештаченој наметљивој култури "позитивне дискриминације" и посипања пепелом не видим нешто вредно подршке, већ аутошовинизам на амерички начин.
RoyMoore
Sta ce oni da urade sa dobrim, bilo kim. Njih je 12% od ukupnog stanovnistva u Americi. Ali su na ubjedljivom prvom mjestu kad dodje do kreiranja problema, i ubjedljivo na zadnjem u doprinosu, osim sporta i RAPa. Od svih rasa u Americi , jedino oni ne mogu da se uklope. O cemu pricamo?
dejan sakos
Svejedno, deluje zanimljivo, koliko god se insistiralo na temi i stvar "gurala" jako, rado bih procitao.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.