Шта урадити са добрим белцима

Роман „Половина која недостаје” нове звезде америчке књижевности, тридесетједногодишње Брит Бенет, коју упоређују са славном Тони Морисон, говори о расизму кроз причу о две сестре близнакиње, које заједно беже из црначког градића у Луизијани и чији животи се раздвајају кад једна од њих схвати да може да се представи и као белкиња. Књига је недавно објављена и код нас у издању куће „Бука” (Booka) у преводу Александра Милајића.

Роман почиње 1968. године када је убијен Мартин Лутер Кинг и када је нада покрета за грађанска права почела да слаби, а урбано насиље постало широко распрострањено.

– Занимало ме је да повежем немире након убиства др Кинга и различит начин на који ове две сестре близнакиње, Дезире и Стела, на то реагују. Дезире користи хаос тренутка да побегне из лошег брака. Стела се представља као бела жена и удаје се за белца кријући свој прави идентитет. Мада због тога осећа бол и бес, буни се са осталим белцима против тога да се у њихов крај досели црначка породица, јер се плаши да ће бити разоткривена. Занимале су ме емотивне кризе које је испровоцирала историјска криза – рекла је ауторка у једном интервјуу поводом изласка романа који је у САД објављен прошле године.

С друге стране, Брит Бенет, која је тај роман почела да пише 2014, није замишљала да ће та тема бити потенцирана као актуелна, али управо те године је расизам поново постао горућа тема када је бели полицајац убио црног осамнаестогодишњака Мајкла Брауна у Фергусону, што је изродило покрет „Блек лајвс метер”. Брит Бенет је тада написала есеј под називом „Не знам шта да радим са добрим белим људима” у коме говори колико је тешко бити црнац у присуству белих људи који тврде да желе да помогну, али су упорни у расистичком понашању. У годинама које су уследиле, њен есеј се повремено рециклира заједно са новим случајевима полицијске бруталности, што њу фрустрира, мада цени утицај који је есеј имао на читаоце.

Тема расизма блиска је овој књижевници, која је рођена и одрасла у јужној Калифорнији, студије завршила на Универзитету „Станфорд”, а мастер студије књижевности на Универзитету у Мичигену.

– Моја мајка долази из малог града у руралној Луизијани за разлику од мог оца који је одрастао у Лос Анђелесу. Њихова искуства о расизму су веома различита, рурално наспрам урбаног, мада су обоје одрасли у сиромашним породицама – испричала је.

Њен дебитантски роман „Мајке” (2016) нашао се на листи бестселера „Њујорк тајмса”, док је њен други роман „Половина која недостаје” одмах по објављивању доспео на прво место исте листе, због чега је остала затечена. Роман је објављен прошле године у јеку пандемије, па је Брит Бенет била скептична и питала се хоће ли уоште било ко прочитати ту књигу. Прво место на листи бестселера „Њујорк тајмса” био је шок, јер како је и сама изјавила, оно је, зна се, резервисано за ауторе попут Стивена Кинга...

Прошле године се преселила у Њујорк, где је пребродила изолацију, и то сама, што је по њој добро јер „нико вам не иде на живце осим вас самих”, а већ у јуну са свог прозора је гледала протест који је био изазван и трећом одлуком суда да не подигне оптужницу против полицајца који је пуцао у Мајкла Брауна.

– Било је супер видети људе како излазе на прозоре и вичу у знак подршке, аутомобиле који трубе... Посебно после овог екстремног периода изолације који смо искусили. Пре месец дана идеја да будете у гомили била би незамислива – изјавила је тада за медије, непосредно после изласка књиге.

И у искуству које је донела пандемија, она види дејство расизма у земљи у којој је, као што и сама каже, свакоме јасно да је лакше бити белац него црнац. „Сви смо прошли кроз трауматичну ситуацију у време пандемије, али они који су били више погођени су обојени и сироамшни”, тврди Брит Бенет.

Мада избегава да много говори о расизму јер сматра да тиме треба да се баве историчари, социолози и други, а да је њено да прича приче, сматра да кључно питање које белци треба себи да поставе гласи: да ли су спремни да, признајући привилегије, и нешто изгубе.

Критика је роман „Половина која недостаје” назвала амбициозним размишљањем на тему расе и идентитета („Њујорк тајмс”), делом које одговара на питања шта значи аутентичност када смо суочени са расизмом, сексизмом и хомофобијом, колику цену плаћамо да будемо своји и колико нас одлучи да побегне од онога што се од нас очекује („Вашингтон пост”).

– Не знам да ли је ово што радим на неки начин писање о мојој породици или ме је одрастање у граду који је готово гушио заиста заинтересовало за малу заједницу. Хтела сам да напишем књигу која се не бави само црначким болом већ и љубављу и начином на који се људи ослобађају. Једноставно волим ту тензију између великог историјског и малог емоционалног тренутка – рекла је у једном интервјуу поводом изласка књиге.

А због тога што је, по стилу писања, пореде са Тони Морисон, првом црном ауторком која је овенчана Нобеловом наградом (1993), Брит Бенет се осећа, признала је, надреално.