Gađanje pojmovima, završni čin

Suština svake polemike jeste da se u njoj raspravlja sa tezama, koje bi se potvrđivale ili obarale, a ne sa ljudima, koji bi se vređali na ličnoj osnovi. Takođe, elementarna pristojnost nalaže da se u polemiku ne dolazi nezvan, odnosno da se u nju ulazi – ili započinjući je reagujući na neku iznesenu tezu, ili odgovarajući na polemičku opasku o našim tezama. Onaj koji u polemici nije pomenut, a ipak pokušava da se u nju uključi samozvan, ima neki drugi razlog i neki drugi interes, osim onog da se razjasni neka teza ili da se odbrani svoj intelektualni rad. To je ekvivalentno ponašanju čoveka koji, dok se dvojica bore u dvoboju mačevima, stoji sa strane i, iz sopstvene nemoći, jednog od njih gađa kamenčićima, čisto da napakosti.

Kada sam pisao članak „Gađanje pojmovima“ nisam ni slutio da će se oko njega dignuti tolika buka. Namera mi je bila, iskreno, samo da se neki pojmovi razjasne i da prestane gađanje pojmovima „diktature“ i „totalitarizma“, koji su se iz nauke prevodili u blato dnevnopolitičkog života. Potvrda da je moj mali članak začeprkao tamo gde treba, došla mi je kad je kolega, kome je polemika bila namenjena, a koga nisam hteo da pominjem lično, jer ništa lično protiv njega i nemam, odgovorio veoma uredno i pristojno na iznete teze. I mora se priznati da je taj odgovor bio korektan, jer je kolega priznao da je istina da su pojmovi „diktature“ i „totalitarizma“ korišćeni neadekvatno i da to nije bila njegova namera, već prosta greška i učitavanje prestoničkog tabloida. Nisam imao razloga da mu ne verujem, i mislio sam da su time stvari razjašnjene, da je namirena i ljudska i naučna pravda, te nisam mislio da se ponovo oglašavam, čime je stvar za mene bila završena.

Onda se, pravo niotkuda, pojavio doktorand iz Bazela, samopozivajući se u polemiku koja je već bila završena. Njegov prilog mi se učinio suviše zamršenim, kvaziintelektualnim i pretencioznim, a uz sve to manji deo njegovog priloga bavio se raspravljanjem sa mojim tezama, a veći ličnim diskvalifikacijama, pokušavajući da od mene napravi ideološki ostrašćenog poluintelektualca, koji ne radi ništa drugo osim što drži stranu jednoj od političkih opcija. Na spuštajući se na nivo ličnih diskvalifikacija i ne baveći se „likom i delom“ doktoranda iz Bazela, koji su ionako nepoznati široj, a bogami i stručnoj javnosti, na tu kritiku sa nepriličnim ličnim tonom može se odgovoriti sledeće.

Naučnik koji se bavi državom i društvom, a koji nema svoja bazična politička uverenja, ili ta uverenja skriva, ili pak „glumi nepristrasnost“, kao što savetuje anonimni doktorand, nužno je neiskren. No, sa druge strane, naučnik koji dozvoli da ga njegova politička uverenja zaslepe, nužno je površan, ograničen i plitak. Razboritost je, upravo, da se ne ide ni u neiskrenost ni u površnost. Upravo stoga sam i kritikovao površno raspolaganje pojmovima „totalitarizma“ i „diktature“, ističući da se oni ne mogu pripisati – ne samo Borisu Tadiću, već ni bilo kojem drugom političaru od uticaja u današnjoj Srbiji. Jednako tako sam svojevremeno isticao da se Vojislavu Koštunici može zameriti štošta, ali da mu se ne može zameriti da koči demokratske procese u Srbiji, te sam se, iako mi njegova opcija nije izbor, usudio da odam priznanje čoveku koji je „vratio mandat narodu“, smatrajući to časnim izlazom iz političke krize. Naposletku, u svojim tekstovima isticao sam da se Slobodanu Miloševiću, neopravdano pripisivao epitet „diktatora“ i „totalitariste“, iako sam se aktivno borio protiv njegovog režima, uviđajući upravo iz prve ruke da je taj režim bio, suštinski, režim latentne anarhije i društvenog nereda, a ne bilo kakve diktature i totalitarizma. Jedno je ne slagati se sa nečijom politikom, a potpuno je drugo lepiti jeftine diskvalifikacije kako bi se neko lično diskvalifikovao, kao što su pojedini napaljeni „intelektualci“ radili izvesnim političarima i kako, konačno, doktorand iz Bazela pokušava, doduše na naučnom planu, da učini meni. To što nije shvatio ništa od mojih teza, više je njegov problem nego moj. No, moje teze, na kraju krajeva, nisu toliko ni bitne, već je bitnije da se još nesvršeni doktorand uputi u teze klasičnih političkih mislilaca, koji su definisali pojmove „diktature“ i „totalitarizma“, i da nauči da razlikuje klasičnu od totalitarne diktature. U tom smislu biću slobodan da ga, krajnje dobronamerno, uputim na dela Teodora Momzena, Karla Šmita, Franca Nojmana, Hane Arent i Rejmon Arona. Možda, posle čitanja pobrojanih klasika političke misli, nesvršeni doktorand više neće koristiti pojmove „čistog diktatora“, „prljavog diktatora“, „nedovršenog diktatora“ „poludiktatora“ i, konačno, na vrhuncu intelektualne gluposti, pojam „ne-baš-sasvim diktatora“, koji je lično patentirao, ali koji, nažalost, ne znači ama baš ništa, i koji samo potvrđuje da je moja teza o gađanju pojmovima bila opravdanija nego što sam i sâm mislio.

Konačno, ovim stavljam tačku na polemiku oko „gađanja pojmovima“ i neću se ponovo oglašavati ma šta doktorand iz Bazela ponovo pisao, jer njegov prilog ionako smatram ispod nivoa ove rubrike, ostalih kolega koji pišu u ovoj rubrici, kao i ispod nivoa uglednih novina poput „Politike“.

Institut društvenih nauka u Beogradu