Pravnik protiv činjenica

Odgovor na tekst dr Zorana Tomića „Lekar protiv prava i jezika” („Politika, 14.10. 2021)

Polemike su stresan životni događaj čak i kada je tema sadnja cveća. U poslednje vreme imam nesreću da mi se kao oponenti nameću ili čudaci iz alternativne sfere ili „ljudi zadatka”, tako da mi javljanje profesora Zorana Tomića dođe, u relativnim razmerama, kao olakšanje. Uprkos nekim njegovim nepotrebno oštrim kvalifikacijama, opredeljujem se za civilizovan dijalog, kao prijatno osveženje. Pođimo redom.

Aluziju da mi nije sve jasno u mislima i da ne poznajem jezik shvatam kao nekontrolisani izliv ljutnje iz dva razloga: a) nisam morao mnogo da mislim, jer sam se pozvao na Ustav i zakone, kao i na njihove vrhunske tumače, i b) ma kako natucao maternji jezik, poruku sam preneo na način da su je čitaoci razumeli.

Pravnici koje i sam Tomić naziva elitnim nemaju „navodno”, već istinski i suštinski suprotan stav od njega. Treba li da ponavljam matirajuće citate ili da prilažem nove kako bih dodatno dokumentovao razlike?

Već u narednoj rečenici on relativizuje neslaganje sa svojim kolegama („Pa i da imamo različita, a obrazložena gledišta, ništa strašno”).

Nova rečenica i novi obrt: „S pozivom na tako ugledna imena meni se – krajnje netačno – spočitava da sam napisao da „bi uvođenje kovid propusnica na nacionalnoj ravni, ako se ne proglasi opšteobavezna vakcinacija ... bilo protivno Ustavu”. Pa, „čitaj kako je napisano“” (Vuk)! Šta je „netačno” u tom doslovno navedenom citatu? Tomić tvrdi da bi se uvođenje kovid propusnica, bez navedenog uslova, kosilo sa Ustavom. Ostali pravnici ne vide takvo ograničenje.

Sledi objašnjenje da bi Ustav bio prekršen ukoliko bi kovid propusnice bile „jedini ’filter’, jedini ’put’ za ulaz u određene objekte”, te autor nastavlja: „Pa sam naveo i alternative njima (ko hoće da čita!): potvrda o preležanoj koroni u određenom vremenskom rasponu, sveži PCR test, brzi antigenski testovi...” Ovde je teško izbeći zaprepašćenje: kovid propusnica je neustavna, ali njen sadržaj nije!? Naime, ona je upravo ta „potvrda o preležanoj koroni ...”!

Netačna je konstatacija: „Tako je i u većini civilizovanih država”. Nigde „opšteobavezna vakcinacija” nije uslov za uvođenje propusnica, odnosno potvrda. Ne treba pribegavati tako lako proverljivim odstupanjima od stvarnog stanja.

Jesam malo nezgrapno upotrebio termin dihotomija, ali je kontekst jasan: nema osnova za podeljeno tumačenje ustavnosti prava na propusnice u zavisnosti od obaveznosti vakcinacije.

Insinuacija je da sam kolegi Tomiću prebacio zbog navodne tvrdnje da je „opšteobavezna vakcinacija protivna Ustavu”. Opravdano sam mu zamerio što tom merom uslovljava primenu kovid propusnica, odnosno potvrda.

Neumesna je sumnja da mi je motiv „Napad ad hominem”. Rukovodila me je jedino šteta koju je Tomićevo viđenje ostavilo u javnosti.

 Nedoslednošću zrači pitanje „Lična promocija (zar opet)?”. Sam Tomić mi je pre nekoliko dana u „Danasu” uputio „javno pismo” rečima: „Blagodarim Vam i pristajem uz Vaše napore da pažljivo pratite, iščitavate i analizirate tekuća zdravstvena (i s njima povezana) dešavanja...” Verujem da je svestan da mi u devetoj deceniji života nije potrebna svetlost pozornice, već da sam žrtva staromodnog osećanja dužnosti.

 Nekorektno je navesti zaključak mog utuka („Sada su pred nama dva rešenja: ili mnogo gori lek od ranije razmatranih ili potpuna predaja”) kao izgovor za poentiranje da „dr Radovanović stavlja sebe u veštački balans ne bi li pokrio nemoć uplitanja u nešto što ne razume”. Istina je upravo obrnuta: pisao sam o temi iz svoje oblasti – da nas je „u višemesečnom čekanju da se protumače jednostavne ustavne odredbe svom silinom zapljusnuo peti talas”, a toj konfuziji je doprineo i profesor prava Tomić upadljivo se izdvojivši od svojih kolega.

 Siguran sam da te njegove kolege uvažavaju molbu da, profesorski pedantno, „čitaju pažljivo, pa i više puta” Tomićeve tekstove, ali sumnjam da će se iko od njih odreći svojih već objavljenih članaka o istoj temi.

 Ne krijem se iza tuđih tekstova, već javno i doslovno citiram autoritativne izvore, na šta imam sva prava. Niko od citiranih (ali ni necitiranih) autora nije mi zamerio zbog pozivanja na njihove stavove. Šta više!

 Na obim studiozne analize prof. M. Jovanovića, uz konkretno pozivanje na paragrafe, ukazao sam kao na kontrast u odnosu na lepršavu i nedokumentovanu slobodnu interpretaciju prof. Tomića. Za poređenje dva teksta dovoljna je elementarna pismenost. Isto važi i za zaključivanje ko je u pravu.

 Upućena mi zamerka zbog „(pre)čestog pojavljivanja u medijima” u suprotnosti je sa pohvalama koje sam od svog oponenta dobio i u listu „Danas” (v. tačku 10) i u tekstu na koji se osvrćem.

 Posebno šaljivo zvuči savet da javno priznam kako sam „pogrešio” (valjda zato što sam nezasluženo istučen?!). Time bih izdao bivše sudije Ustavnog suda, profesore Pravnog fakulteta, poznate advokate i druga u javnosti prepoznatljiva pravnička imena koja su me podržavala pisanom i usmenom rečju.

 Poput šminkanja mrtvaca, jalov je posao reinterpretacija ranije štampanog teksta. Zato rado prihvatam poziv na piće u „Šansi”. Jedino je važno da ne iskrsne nesporazum u pogledu plaćanja. Neka zato budu dve ture!

Profesor Medicinskog fakulteta u penziji