Gimnazijalci za primer

Stanujem u Resavskoj ulici u Beogradu, u blizini gimnazije „Sveti Sava”, koja se nalazi preko puta Reumatološkog instituta. Penzioner sam, stariji od 80 godina, ali se uz pomoć štapa dosta sigurno krećem i volim da se prošetam. Ustanovio sam da se najbolje osećam u vreme kada đaci pomenute gimnazije imaju veliki odmor. Uživam posmatrajući ih onako mlade i vesele kad se sjate u okolne prodavnice, kafiće ili pekare. Posmatram ih i oslušnem njihove šale, doskočice, đačke jadikovke koje se odnose na obimno gradivo ili ponekog profesora. Tu su i neskrivene đačke simpatije, a poneko od njih skloni se u susedno dvorište da popuši cigaretu. Šetam se i uživam među njima. Nikakvu neprijatnost nisam od njih doživeo. Naprotiv, samo poštovanje, koje se najčešće ogleda u tome da se pomere sa uskog trotoara kako bih mogao da prođem. Ponekad me neko od njih posle pozdrava upita: Možete li, gospodine? Treba li Vam pomoć? Posle toga mi nije potreban bilo kakav lek.

Ima, međutim, nešto što mi ne samo smeta, nego me i ozbiljno rastuži. A to je ponašanje pojedinih radnica u obližnjoj prodavnici jednog velikog trgovinskog lanca. O čemu je reč? Mladi bukvalno utrče u tu prodavnicu da nešto kupe jer je odmor kratak, iako se zove „veliki”. Ulaskom u prodavnicu unose mladalački žamor, rastrče se oko rafova, uzmu sve što su naumili i stanu u red da plate. Zapazio sam, međutim, i to se redovno dešava, da se, čim oni uđu, dve, tri radnice raspoređuju između rafova i posmatraju đake, gledajući da li nešto eventualno uzimaju i stavljaju u džep. Ne tvrdim da i toga nema, ali meni je uvredljivo da ih unapred tretiraju kao potencijalne lopove, umesto da im se raduju i da im se nađu pri ruci. Svako bi se osetio uvređen ako bi ga u prodavnici dočekivali kao potencijalnog lopova umesto kao dobrodošlog kupca. Zar ne?

Da li šefovi prodavnice i oni koji su im naredili da se tako ponašaju prema mladima razmišljaju o tome kako to utiče na njih? Očigledno ne. Mnogo bi bolje bilo da ih dočekaju raširenih ruku, s osmehom i da im kraj kase postave korpicu sa čokoladicama, bombonama, keksom – da se posluže kad dođu na red. To bi bilo ljudski i vaspitno i manje bi se sa rafova stavljalo u džep.

A kad je reč o „krađi”, da upitam šefove tih prodavnica: Šta je to kad se jabuke otkupljuju za 20 dinara, a prodaju za 120, krompir za 25, a prodaje za 65, šljive za 40, a prodaju za 140 dinara? Da li je to primer poštenja prema proizvođačima od čijeg truda živimo? Nije i ne može biti.

Smatram da su gimnazijalci iz „Svetog Save” deca za primer. Nisu, na našu sreću, jedini. Ne samo u Beogradu. Krećem se po gradu i do sada od mladih nisam doživeo ni najmanju neprijatnost. Naprotiv, samo pažnju i uvažavanje. Uzvraćajmo im istom merom, jer oni to zaslužuju.

Nikola Smederevac,
Beograd