Гимназијалци за пример

Станујем у Ресавској улици у Београду, у близини гимназије „Свети Сава”, која се налази преко пута Реуматолошког института. Пензионер сам, старији од 80 година, али се уз помоћ штапа доста сигурно крећем и волим да се прошетам. Установио сам да се најбоље осећам у време када ђаци поменуте гимназије имају велики одмор. Уживам посматрајући их онако младе и веселе кад се сјате у околне продавнице, кафиће или пекаре. Посматрам их и ослушнем њихове шале, доскочице, ђачке јадиковке које се односе на обимно градиво или понеког професора. Ту су и нескривене ђачке симпатије, а понеко од њих склони се у суседно двориште да попуши цигарету. Шетам се и уживам међу њима. Никакву непријатност нисам од њих доживео. Напротив, само поштовање, које се најчешће огледа у томе да се помере са уског тротоара како бих могао да прођем. Понекад ме неко од њих после поздрава упита: Можете ли, господине? Треба ли Вам помоћ? После тога ми није потребан било какав лек.

Има, међутим, нешто што ми не само смета, него ме и озбиљно растужи. А то је понашање појединих радница у оближњој продавници једног великог трговинског ланца. О чему је реч? Млади буквално утрче у ту продавницу да нешто купе јер је одмор кратак, иако се зове „велики”. Уласком у продавницу уносе младалачки жамор, растрче се око рафова, узму све што су наумили и стану у ред да плате. Запазио сам, међутим, и то се редовно дешава, да се, чим они уђу, две, три раднице распоређују између рафова и посматрају ђаке, гледајући да ли нешто евентуално узимају и стављају у џеп. Не тврдим да и тога нема, али мени је увредљиво да их унапред третирају као потенцијалне лопове, уместо да им се радују и да им се нађу при руци. Свако би се осетио увређен ако би га у продавници дочекивали као потенцијалног лопова уместо као добродошлог купца. Зар не?

Да ли шефови продавнице и они који су им наредили да се тако понашају према младима размишљају о томе како то утиче на њих? Очигледно не. Много би боље било да их дочекају раширених руку, с осмехом и да им крај касе поставе корпицу са чоколадицама, бомбонама, кексом – да се послуже кад дођу на ред. То би било људски и васпитно и мање би се са рафова стављало у џеп.

А кад је реч о „крађи”, да упитам шефове тих продавница: Шта је то кад се јабуке откупљују за 20 динара, а продају за 120, кромпир за 25, а продаје за 65, шљиве за 40, а продају за 140 динара? Да ли је то пример поштења према произвођачима од чијег труда живимо? Није и не може бити.

Сматрам да су гимназијалци из „Светог Саве” деца за пример. Нису, на нашу срећу, једини. Не само у Београду. Крећем се по граду и до сада од младих нисам доживео ни најмању непријатност. Напротив, само пажњу и уважавање. Узвраћајмо им истом мером, јер они то заслужују.

Никола Смедеревац,
Београд