Pare za umetnost

Bio jednom jedan mađioničar. Zvao se Duško Trifunović. On je izmislio i osmislio književnu nagradu koju je nazvao „Par pur lar”. U njegovom prevodu: „Pare za umetnost”. Parafraza od: Lar pur lar.

Dodelio je tri puta. Prvi put nagradu je dobio Ahmed Muhamed Imamović, drugi put Stevan Tontić, treći put, 21. oktobra 1971, nagradu je dodelio Cvijetinu Mihajloviću, autoru ovog podsećanja, tada studentu Strojarskog fakulteta u Rijeci, inače rodom iz Smoluće (opština Lukavac, u Bosni). Nagradu je dodeljivao mladim pesnicima koji obećavaju.

Ne znam šta je bilo s Imamovićem. Tontić je odavno značajno ime srpske poezije. Ja sam ostao na obećanju. Dok je moj omiljeni mag iz bravarije hitao u poeziju, ja sam se zadovoljio ulogom dobrog bravara koji voli poeziju. Moglo je i moje mašinstvo postati poezija, zanimljiv je to zanat, ali nije mi se dalo. Ne znam da li zla vremena čine ljude zlim, ili zli ljudi prave vremena zlim. Biće da se uzajamno pomažu. Tako ni moje mašinstvo nije postalo poezija.

Duškova nagrada sastojala se od 13.000 dinara, tačnije 1.300 žutih banki. I jednog ključa, bravarskog, a zvao se francuski. I još nekih sitnica, a sve spakovano u jednu vrećicu koju je sam sašio. Banke sam potrošio još kao student, ključ se negde zagubio u mnogim seljakanjima, samo torbu još čuvam. Da, značajna nagrada je bila i samostalno književno veče u prepunoj sali Narodnog univerziteta u Sarajevu, i to uz pratnju velikog gitariste Ivana Kalcine.

Koja je bila Duškova namera? Da ukaže na milion i trista hiljada tada nepismenih u BiH. Na svakih sto nepismenih – jedan dinar. Hteo je Duško da opomene zbog te nevesele činjenice, a usput podstakne afirmaciju mladog pesnika i uteši ga što mu je narod nepismen.

Plemenita namera koja, u bitnom delu, nije imala efekta. Narod je očito ostao nepismen, a takav je i danas. Da je drugačije, ne bi prošao kako je prošao i ne bi u Bosni već duže od četvrt veka upravljali stranci. Ne znam za čije dobro, ali na štetu naroda BiH, svakako.

Moja životna staza je već sada duža od Duškove. Ali kad se setim tih dana ispunjenih nadom, te Duškove veštine da na fin način ukaže na slabosti i probleme, energije i nesebičnosti koje su isijavale, čini mi se da bih u jednom danu mogao prepešačiti Javorinu planinu.

Cvijetin Mihajlović