Паре за уметност

Био једном један мађионичар. Звао се Душко Трифуновић. Он је измислио и осмислио књижевну награду коју је назвао „Пар пур лар”. У његовом преводу: „Паре за уметност”. Парафраза од: Лар пур лар.

Доделио је три пута. Први пут награду је добио Ахмед Мухамед Имамовић, други пут Стеван Тонтић, трећи пут, 21. октобра 1971, награду је доделио Цвијетину Михајловићу, аутору овог подсећања, тада студенту Стројарског факултета у Ријеци, иначе родом из Смолуће (општина Лукавац, у Босни). Награду је додељивао младим песницима који обећавају.

Не знам шта је било с Имамовићем. Тонтић је одавно значајно име српске поезије. Ја сам остао на обећању. Док је мој омиљени маг из браварије хитао у поезију, ја сам се задовољио улогом доброг бравара који воли поезију. Могло је и моје машинство постати поезија, занимљив је то занат, али није ми се дало. Не знам да ли зла времена чине људе злим, или зли људи праве времена злим. Биће да се узајамно помажу. Тако ни моје машинство није постало поезија.

Душкова награда састојала се од 13.000 динара, тачније 1.300 жутих банки. И једног кључа, браварског, а звао се француски. И још неких ситница, а све спаковано у једну врећицу коју је сам сашио. Банке сам потрошио још као студент, кључ се негде загубио у многим сељакањима, само торбу још чувам. Да, значајна награда је била и самостално књижевно вече у препуној сали Народног универзитета у Сарајеву, и то уз пратњу великог гитаристе Ивана Калцине.

Која је била Душкова намера? Да укаже на милион и триста хиљада тада неписмених у БиХ. На сваких сто неписмених – један динар. Хтео је Душко да опомене због те невеселе чињенице, а успут подстакне афирмацију младог песника и утеши га што му је народ неписмен.

Племенита намера која, у битном делу, није имала ефекта. Народ је очито остао неписмен, а такав је и данас. Да је другачије, не би прошао како је прошао и не би у Босни већ дуже од четврт века управљали странци. Не знам за чије добро, али на штету народа БиХ, свакако.

Моја животна стаза је већ сада дужа од Душкове. Али кад се сетим тих дана испуњених надом, те Душкове вештине да на фин начин укаже на слабости и проблеме, енергије и несебичности које су исијавале, чини ми се да бих у једном дану могао препешачити Јаворину планину.

Цвијетин Михајловић